Kad uzmeš da po statistikama sve više gledamo TV, ispada da imamo sve više vremena.
To je dobro, jer znači da sva sila komunikacijske elektronike u našim životima ipak služi nečemu; rasterećuje nas, ubrzava, čini učinkovitijima. Nije samo furka.
Tako bi trebalo biti.
„Ženo, 'ajmo na piće večeras; samo Ti i ja...“
„Ne, ne, večeras Tepeš možda izlazi iz Kuće.“
/Možda je rekla Nemeš, i kaj sad ak i on nekam ide, i uopće, ali dobro./
„Pero bok, ne odgovaraš na sms-ove, jel sve ok?“
„Ma ja ti to ne čitam.“
„Šefe, ljubazno Vas ukazujem na ponovljeni hitni upit mailom o nužno potrebnim...“
„Hm, vidio sam mailove, ali nisam čitao. Nešto bitno?“
„Ana, hoćemo na kavu; nismo se dugo istorokali?“
„OK, ali samo 'di se puši; inače neću, i da mi je blizu doma.“
„Dobro; /tu-i-tu/?“
„Aaa, neću, tam' se plaća parking; gle, ak se nemremo dogovorit, niš!“
...
I sad si mislim, opet su nam glavu na ramenima u kontru okrenuli.
Jer, dok trčimo sa gadgetima za ljudskom toplinom, ona ponekad iskrsne sama, gotovo nenadano iz vremenom prizaboravljenih naslaga ranijih odnosa – onih iz pradoba prije mobitela i maila i skypea - i zna se iz tog sloja fosilnog desiti čarobnih sat, dva klika ljudskog, klika prisnog, predgadgetovskog.
I to je dobro, i raduje me.
i guram te odnose sad zdušno u ponovnu predelektronsku zaturenost, neka se tamo barikiraju; preživjet ćemo ove elektronske bure možda; tek ćemo se povremeno malo na svjetlu i zraku okrenuti, onjušiti, nasmiješiti...
Raduje me i da se ipak stvara konsenzus oko Hrvatske.
Jedan je lik trenirao četničke specijalce.
Drugi se od kulturšanera premetao u politšanera i postao mjerodavan kreator hrvatske politike i vlasti.
Sad se obojica slažu - Hrvatska ne pruža mogućnost pravičnog suđenja.
Jedan je Kapetan Dragan, drugi Ivo Sanader.
EUropo, stižemo...
Post je objavljen 09.05.2011. u 10:05 sati.