Možda mi samo nije suđeno da budem ispunjena tobom. Možda ću jednostavno zauvek ostati nepotpuna, samo započeta, nedorečena. Prozirna: kao snop plavičastog dima zauvek kružeći prostorom, uvek tu, vidljiva, ali napola. Napola vidljiva i izmešana sa vazduhom, ne samo kao dim, već kao mešavina toga što sam i toga sa čim postojim. Neispunjena vazduhom do kraja nikada, jer, zapravo, onda bih se u taj vazduh i sama pretvorila. Metaforički, ja bih se onda u tebe pretvorila, i ono što si ti od mene napravio. Ali ne, čak i kad bih to sebi dozvolila, ja to ne bih umela.
Suđeno mi je da zauvek postojim kao plavičasti dim cigarete, kao tračak svetlosti izmešan tamom, kao ljubav propraćena strahom i kao život zapečaćen smrću.
A smrt...možda je to samo znak da smo ikada postojali... A možda smo čak i svi mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
Ko će znati...
Post je objavljen 11.01.2011. u 00:50 sati.