"Zauvek?", pitala me uplaseno. "O, ne", ipravih se, "zaboravio sam da >zauvek< ne postoji". Pitam se i ovo: hoce li zauvek biti ovako? Hocu li se zauvek ovako osecati? Ne znam...ne zelim...ne mogu. U redu, pogresila sam, svesna sam da jesam, ali sta sad? Ne mogu vratiti vreme unazad i ispraviti greske, to jednostavno ne ide. Cak i ako to zelim svom snagom svog bica. A uvek sam mislila da ja nemam savesti... Ali eto, ispostavilo se tako...imam je..i proganjace me...dok ne posustanem. Ali ne dam se. Necu joj to dozvoliti. Ljudski je gresiti. Samo mi je krivo sto se ovde prelomilo, sa ovim ljudima koje volim. Zasto nisam pogresila sa nekim do koga mi nikad nije stalo? Volim ga. I jako mi je tesko sve ovo. Ali...spremna sam snositi svoje posledice... mogu se nositi sa tim, sa tom vrstom bola... mogu... ja sve mogu.
Nije mi odgovarao na poruke... sinoc... i jutros isto. Odmah mi je proslo kroz glavu da nije slucajno zbog greske koju sam napravila.. Ali ne.. Nemoguce... Zaboga, kako je uopste saznao za to? Ne, ne moze biti... Ali sta ako jeste..? Ja ne znam kako bih dalje... Kad znam da sam kriva..
"Kriva sam pred bogom i pred ljudima,
al' takva mi je sudbina...
Ne misli da ponosna sam na to sto nisam andjeo.
Kad poljubim, ne zavolim,
kad prevarim, ne zazalim.
Al' samo tebi sanjam da se vratim ponovo...
Ponovo, ponovo pred tobom gresna stojim,
ponovo, ponovo za tvoju ljubav molim.."
A, da, na kraju se ispostavilo da je sve oke, da nije bio u mogucnosti da odgovori... Hm... Cista paranoja. Valjda to treba tako... Valjda zbog savesti...
Post je objavljen 22.12.2010. u 12:43 sati.