Nekad sam pokušavala pronaći najčvršće vezivo ljubavi i činilo mi se da je to najsloženija ljudska veza između muškarca i žene, u svom punom potencijalu realizacije. Međutim ostavih tu teorisku pretpostavku u ropotarnici mojih zanosa i kuli mog idealizma, jer se pokazalo u praktičnom i stvarnom životu mom i ljudi oko mene, da ta pretpostavka preživljava samo kod onih koji na prvi pogled uopće ne liče na parove iz naših idealnih ljubavnih priča. To su obično dobri, dragi i tolerantni ljudi, ne pretjerano erotski strastveni, koji umiju proći kroz krize veze bez velike dramatike. Pa sam prigodno tome izčupala poetski osvrt na jednu od svojih krivih potraga:
Ponekad ti netko slučajno, u trenu postane sve,
more i nebo, prijatelj i ljubavnica,
glas razuma i ludila,
čuvarica i iskušenje, mir i nemir,
jer je pokucao na vrata,
upravo u trenu tvog buđenja.
To je samo netko, tko te odavno zna
i došao je kad si bio spreman
sresti se sa sobom i onim što ti donosi.
Zar je bitno tko je i je li stvaran,
sad je samo vodič,
kroz najtamniji dio noći,pred zoru.
I sada kad mi je sve postalo relativno, vrijeme je da prestanem pisati poeziju, jer ne postoji ni jedna stvar koju mogu u sebi i pred sobom braniti i osjećati jedinstvenom i jedino stvarnom, a tako jedino nastaju dobri stihovi.
Post je objavljen 18.12.2010. u 22:41 sati.