-Zara?- netko me budio. Otvorila sam oči. Bila sam u svom stanu. Ležala sam na kauču. Moje stvari su bile razbacane. Očito su se rasule iz kovčega kada sam ga bacila na pod. Uspravila sam se i protrljala oči.
-Što je? Šta me budiš?- pitala sam Zaru.
-Šta Šta me budiš? Jel ti imaš pojma koliko se on zabri...-, stavila je ruke na bokove.
-Ma boli me kurac jel se on zabrinuo ili ne. Dosta je meni njegove brige za čitav život.-, rekla sam, zaklopila oči i vratila se kauču. Primila me za rame i trznula.
-Šta je? Šta hoćeš?- dreknula sam na nju.
-Digni se i reci mi šta je bilo!- gurnula me jače.
-obro, daj odjebi više. Ne priča mi se.-, odvratila sam i okrenula se. Gurnula me na pod.
-Dobro, daj smiri se. Neću ti pričat! Neću ni s kim pričat. DOSTA! I miči se s kauča. On je moj. Dođi, srce, dođi mami!- odvratila sam i "zagrlila" kauč. Vidjela sam kako je raširila ruke.
-Eo, skuhaj kavu i digni me za 10 minuta i sve ću ti ispričat.-, rekla sam kako se ne bi naljutila. I tako je i bilo. Za deset minuta sam se digla i sve joj, ali sve ispričala.
-Oho, idemo nekom lomit kosti!- rekla je na sve to.
-Daj. Furaš s njegovim burazom. Nećemo nikom lomit kosti.-, nasmijala sam se.
-Ma jebeš njega. Mislim, super je on i sve to, ali frendica je ipak frendica. SEKA!- nasmješila se i raširila ruke.
-Hah...drago mi je što te imam!- zagrlila sam ju.
-Mhm...i meni je drago što imam tebe. A sad...ajmo Tomu polomit noge. Ideš ti ili...?- nasmješila se.
-Ne, ovako ćemo. Danas ionako moram njemu. Mislim, ja sam do jučer tamo živjela, tak daaa... Moram pokupit te stvari.-, rekla sam.
-Nekako si mi mirna. Zašto?- pogledala me.
-Nisam mirna. Jede me iznutra. Ali znaš mene...Ako ne mora izaći na površinu ni neće.-, rekla sam.
-Mrzim to kod tebe. Nikad se ne otvaraš. Dobro, rijetko kome.-, ispravila se.
-Otvorila sam se njemu. I to je dovoljno da ti dokažem da se nikad nikome ne treba otvoriti.-, rekla sam piljeći u jednu točku na zidu. Primakla sam šalicu usnama i otpila jedan do dva gutljaja kave.
-I što ćeš sad?- pitala me. Tražila sam ju da mi doda limun kako bih joj demonstrirala. Uzela sam nož i prerezala limun na pola.
-Kad ti život da limune, iscijedi sok u neprijateljeve oči.-, nasmijala sam se i iscjedila limun na tanjurić.
-Zanimljivo.-, nasmješila se. Kasnije je otišla u sobu po nešto.
-ZARA!- čula sam viku.
-A?- vratila sam.
-Zvoni ti mob!- rekla je, a ja sam se uputila prema mobitelu. Kad sam ga uzela u ruke pitala me tko zove.
-Tom. Ma nek zove, ko ga jebe!-, rekla sam držeći šalicu u ruci. Uzela sam mobitel i otišla iz sobe vukući noge. Nosila sam one papuče u obliku plišanih pasa. Voljela sam ih. Idalje je zvonio. Došla sam natrag u kuhinju i stavila mobitel na stol. Sjela sam i gledala u njega.
-AJDE! Prestani! Kolko dugo misliš zvonit?- čim sam to rekla prestao je.
-Hvala.-, podigla sam ruke u zrak. A onda je ponovno zazvonio. Ponovno Tom, a ja sam ponovno piljila u mob. Nakon par sekundi sam ga uzela u ruke i počela se njime igrati. Zatim sam se počela smijati kao luđak. Zara je došetala do dnevnog, a kako su dnevni i kuhinja bili spojeni, vidjela me kako se smijem.
-Dobro, hoćeš se javit i psovat mu mater ili šta?- rekla je ozbiljnim tonom. Nasmijala sam se.
-Ne, njegova mama je zakon.-, rekla sam.
-Aha. Valjda.-, nasmijala se i zavalila u kauč. Upalila je TV. Sjela sam pored. Uskoro smo ponovno čule vibraciju i nakon toga zvonjavu. Ponovilo se još par puta. Zatim se Zara ustala, zgrabila moj mobitel, stavila ga na pod i skočila na njega nekoliko puta.
-Eto. Kako me živcira! UŽAS! Jebote Fort Minor više!- bijesno je pogledala prema mobitelu i popravila si kosu koja joj je poletila na lice. Kako sam joj zavidila na tim kovrčama.
-I šta ću ja sad?- pogledala sam ju.
-Kupi novi!- odvratila je bijesno.
-Maaa...imam poslovni, briga me.-, rekla sam piljeći u TV. Otpila sam par gutljaja.
-Zara, ti nisi dobro.-, sjela je pored mene.
-Nemoj mi reć! Znam to i sama.-, rekla sam idalje gledajući TV, ali zapravo sam gledala kroz njega.
-Ne, ozbiljno ti kažem. Ajmo pričat o tome.-, pogledala sam ju. Mislim da se pokajala što je to rekla.
-Ok, hoćeš pričat o tome?- pitala sam, a ona je blago kimnula. Odložila sam šalicu na stol prateći svoju ruku glavom i očima. Kad sam ju odložila pogledala sam u Zaru.
-Uništio mi je život. Meni je bilo super bez njega. Gle, sve što sam htjela je da snime svoj jebeni spot i odjebu iz mog sjebanog života. Možda je bio sjeban, ali bio je moj život! I takav mi je stajao! A on, umjesto da odjebe od mene i vrati se svom životu, morao je ostati. Morao se zadržati. Ko neki krpelj. NE! Kao prišt...najrađe bih ga istisnula.-, počela sam prstima pokazivati sve što sam govorila.
-Ok, istisnula bi ga.-, čudno me gledala.
-Krpelj! KRPELJ! I nemoš ga se riješit! Onda je zabio svoje male nožice i glavu u moju kožu i uvukao se unutra!-
-Ok, bolesna ti je ta metafora s krpeljom. PRESTANI! ODMAH!- prekinula me i čudno me pogledala.
-Hah, sorry. Ubiti...Toliko sam se navikla na njega da mi je bez njega...prazno! A tek smo jedan dan odvojeni. I već mi fali. Ne bi mi trebao faliti.-, rekla sam, zgrabila šalicu, naslonila se na kauč, prekrižila noge i otpila par gutljaja.
-Daj mi to!- rekla je i otela mi šalicu iz ruku.
-Hej, vrati mi!- pobunila sam se, ali ona je već bila duboko u kuhinji tražila nešto. Izvadila je dvije male čašice i bocu votke.
-Oho. Votka!- rekla je kad je pogledala etiketu.
-Bila je tu. Nije moja.-, odmah sam se počela izvlačiti.
-Naravno.-, rekla je i došla do mene. Natočila nam je i iskapile smo čašu.
-Ok, ovo mi je stvarno trebalo!- nasmijala sam se.
-Aha, vi'š.-, rekla je i natočila nam još jednu. U tom trenutku je zazvonio fiksni. Digla je ruke u zrak.
-Ja se predajem. Daj mu se javi više!- rekla je.
-Javit ću se na fiksni, a ako je on samo ću poklopit.-, rekla sam i bezobrazno se osmjehnula. Uzela sam slušalicu u ruku.
-Molim?- javila sam se.
-Zara, hvala Bogu, čuj, užasno mi je...-, Tom je zvao.
-Aha, i meni!- rekla sam i poklopila.
-Što je rekao?- pitala me.
-Uhm...Zara, hvala Bogu, užasno mi je. Tu sam ga prekinula, to jest poklopila mu.-, rekla sam, a ova se nasmijala.
-I šta ćeš mu reći kasnije? Mislim, viđat ćeš ga svaki dan. Definitivno. I moraš otići po svoje stvari. Kako ćeš sve to...-, prekinula sam ju dignuvši ruku u zrak. Počela sam odbrojavati prstima od pet prema jedan. Kad je došlo do nule telefon je opet zazvonio. Javila sam se.
-Halo?- veselo sam rekla.
-Zara, molim te, prije nego poklopiš...-, počeo je.
-Ne, Tom. Slušaj me. Ili ćemo na moj način ili nećemo nikako!- prekinula sam ga.
-Dobro, samo reci.-, ubrzano je rekao.
-Ovako ćemo. Ja ću doći tebi kako bih pokupila svoje stvari i onda ćemo razgovarati. I obećajem da ću te saslušati koliko budem mogla. Ok?- postavila sam svoje uvjete.
-Dobro, ok. Ali...stvarno pokupiti stvari?- mogla sam zamisliti izraz njegovog lica.
-Da. Vidimo se...za sat vremena.-, rekla sam isprekidano.
-Dobro, ok.-, neodređeno je odvratio. Poklopila sam.
-I? Što je rekao?- napala me Zara kleknuvši na kauč.
-N-ništa.-, zamicala sam, -Ništa.-, gledala sam tupo.
-Aha.-, odvratila je i okrenula se prema TV-u, a ja sam otišla u sobu i presvukla se. Obukla sam traperice i neku majicu. Kosu sam svezala u rep. Neko vrijeme sam razmišljala o cipelama, ali na kraju se ipak odlučila za štikle, a zatim sam se našminkala. Ubrzo je kroz spremanje i razgovor sa Zarom prošlo vrijeme pa sam sjela u auto i odvezla se do njegove kuće.
***
Parkirala sam auto na prilazu i izašla van. Znala sam da me promatra s prozora u spavaćoj sobi jer je to uvijek radio. Ne samo meni, već svima. Izašla sam van i zatvorila vrata. Zaključala sam auto. Na očima sam imala velike smeđe sunčane naočale. Počela sam polako hodati po kamenoj stazi. Osjećala sam njegov pogled. Pratio me. Prišla sam vratima i odlučno pokucala. Nakon desetak sekundi, koliko mu je trebalo da dođe iz spavaće sobe, otvorio je vrata. Ušla sam unutra. Zgrabio me za ruku.
-Bok.-, rekao je kratko.
-Da, bok.-, odvratila sam i okrenula se. Još me držao pa sam se okrenula natrag i pogledala prvo u njegovu ruku na mojoj nadlaktici, a onda u njegove oči. Bile su tako tužne. Gledala sam ih neko vrijeme.
-O-oprosti...ja...-, počela sam se ispričavati. Imala sam osjećaj da sam vidjela nešto što nisam smjela. Pustio me gotovo automatski. Odmaknuo se do vrata, a ja sam idalje piljila u njega. Okrenuo je glavu i pogledao prema suprotnom zidu. Trzla sam se i krenula prema spavaćoj sobi. Slijedio me. Ušla sam u sobu i otvorila ormar. Stao je pored mene.
-Ok, odkud da počnem?- nasmješila sam se.
-Pa kad ti je tako teško ne moraš ni početi.-, nasmješio se i blago se očešao o mene. Godilo mi je. Izvadila sam onaj svoj kovčerg iz ormara i otvorila ga na krevetu. On je samo stajao i promatrao me. Vrlo polako sam počela spremati stvari u kovčeg.
-Pomoći ću ti.-, rekao je odjednom i počeo vaditi moju odjeću iz ormara. U jednom smo trenutku, dok smo spremali moje majice, oboje posegli za kovčegom i ruke su nam se dotakle. Niti jedno od nas nije pomaklo svoju ruku. Bile su tako u međudodiru iznad mojeg kovčega. Odjednom je primio moju u svoju, a ja sam ispreplela prste s njegovima. Nakon par trenutaka sam shvatila što sam učinila, pa sam pokušala izvući svoju ruku koju on nije puštao. Prišao mi je i stao ispred mene. Bio je puno viši od mene, vjerojatno za glavu i pol. Očima je brzo prelazio po mom licu. Ja sam njega gledala samo u oči. Nešto je danas bilo posebno u njima. Nešto mračno, tamno. Nešto drugačije. Približio mi se još bliže. Zbunjeno sam ga gledala. Stavio je ruku na lijevu stranu mog lica i prošao njome preko kose. Primio je gumicu koja mi je vezala kosu i skinuo ju. Onda je rukom prošao kroz moju kosu. Ruke su nam još uvijek bile povezane. Ustuknula sam.
-Tako si lijepa.-, rekao je odjednom. Što god pokušavao, neće mu upaliti.
-Hah, hvala ti.-, rekla sam i odmakla se. Skrenula sam pogled i pustila njegovu ruku. Vratila sam se spremanju stvari. Uskoro se i on "probudio" iz transa i nastavio mi pomagati. Uvukla se neka mučna tišina.
-Onda...Gdje je Bill?- pitala sam eto, tako. Nije da me pretjerano zanimalo.
-Vani.-, kratko je odgovorio ne pogledavši me.
-Aha.-, rekla sam tiho. Ponovno je postalo užasno tiho. Pogledala sam ga. Izgledao je tako tužno pa sam napravila vjerojatno najveću pogršku danas. Prišla sam mu i uvukla svoje ruke ispod njegovih te ga tako zagrlila oko struka. Na trenutak me čudno gledao, a onda je i on obavio svoje ruke oko mene. Privukao me bliže sebi. Bila sam mu toliko blizu da sam mogla osjetiti otkucaje njegova srca. Zagrlio me čvrsto, a ja sam prebacila ruke na njegova leđa.
-Užasno mi je žao. Nikad mi prije nije bilo žao.-, rekao je odjednom.
-I meni je, a ne bi mi trebalo biti.-, odvratila sam i prislonila glavu na njegova prsa. Stavio je ruku na nju i prislonio bliže sebi. Tako smo stajali neko vrijeme.
-Dođi.-, šapnuo mi je, primio me za ruku i povukao prema krevetu. Sjeo je i pozvao i mene da sjednem. Sjela sam pored njega. On se nagnuo prema naprijed, a ja sam ostala uspravno sjediti.
-Ja znam da si ti odbacila sve zbog mene. Jako mi je žao zbog toga. Želim samo da znaš da...da si u obitelji...mislim, da si tu uvijek dobro došla. I nadam se da ćeš, unatoč svemu, idalje raditi za nas. To bi mi bilo stvarno drago.-, pogledao me.
-Hvala ti. Znaš, bilo mi je jako lijepo s tobom. Hvala ti za...najbolje dane mog života.-, rekla sam gledajući u strop kako bih se sjetila pravog izraza.
-I meni je lijepo s tobom. Bilo, mislim. A nekako se još nadam da će i biti.-, rekao je i obgrlio me jednom rukom. Onda sam napravila JOŠ jednu ogromnu glupost. Sjela sam mu u krilo. Pridržavao me jednom rukom na leđima.
-Znaš...Tamo negdje gdje ti nisi ti, a gdje ja nisam ja, mi bismo možda i bili savršen par.-, rekla sam i provukla ruku iza njegovih leđa.
-A ne... Mi smo bili savršen par. Ti si moja srodna duša. I ja ću te čekati. Koliko god bude bilo potrebno. Da ne misliš da ćeš me se riješiti. Visit ću ti u uredu koliko god mogu. I možda, jednog dana, ti ćeš mi opet početi vjerovati. Ja moram vjerovati da hoćeš. To je sve što mi je ostalo.-, rekao je pogledavši me tako nježno, tako zaljubljeno. Lagano sam otvorila usta. Nešto me steglo u grlu. Nisam si smjela dopustiti plakanje. A, ne. Ja sam velika cura, ali očito ne dovoljno velika za ovakve slatkorječivce.
-Znači, ostajemo prijatelji?- pitala sam ga.
-Naravno. Ja ostajem tvoj prijatelj, a ti meni ostaješ puno više.-, rekao je i zagrlio me.
-Hoćeš ti biti dobro? Ako se uvališ u nešto, nemoj da saznam iz novina!- upozorila sam ga odmah u startu.
-Curo, što je s tobom?- čudno sam ga pogledala lagano se odmaknuvši.
-Ha?- nasmješila sam se.
-Ja sam tebe varao, a ti se brineš hoću li ja biti dobro. Nevjerojatna si! Umjesto da mi zaljepiš par dobrih šamarčina ti... ti želiš da se ja osjećam bolje.-, gledao me stisnutih očiju.
-Znaš, treba dosta vremena da se zaljubiš, ali to što si ti mene varao ne mijenja moje osjećaje prema tebi. Ljubav ne odlazi preko noći. S tim ćemo morati živjeti kroz idućih par mjeseci.-, prošla sam rukom kroz njegovu kosu.
-Pa ako imaš osjećaje prema meni nemoj ići! Ostani.-, primakao je glavu.
-Ne mogu. Povrijedio si me. Povrijedio si moje osjećaje i moj ponos. To je jedna tanka žica po kojoj nisi trebao svirati, gospodine gitariste.-, nasmješila sam se i ustala se iz njegovog krila. Primio me za ruku. Okrenula sam se prema njemu.
-Znači...još par mjeseci, ha?- pogledao me nekako čudno.
-Kakvih par mjeseci?- nasmješila sam se.
-Kažeš da ćemo morati živjeti s tim još par mjeseci. Znači...bol...neće otići baš brzo, ha?- nježno me pogledao.
-Zapravo nikad potpuno ne nestane. Još gore za tebe jer ti je ovo prvi put.-, potapšala sam ga po ramenu.
-Nikad...Super.-, sarkastično je rekao. Uskoro sam bila gotova s pakiranjem. Uzela sam kovčeg u ruke.
-Pa...to je to. Idem ja sad. Vidimo se.-, rekla sam.
-Stani. Moram još nešto napraviti prije nego što odeš.-, rekao je.
-Što?- blago sam se osmjehnula.
-Spusti kovčeg.-, rekao je i poslošala sam ga. Prišao mi je i privinuo me bliže sebi. Stavio je jednu ruku na moja leđa. Stajala sam zbunjeno. Zatim je primio moju bradu drugom rukom i lagano podigao. Zatvorio je oči i prislonio svoje usne na moje. Poljubio me tako meko i tako nježno da sam zatreperila. Trajalo je par trenutaka.
-Eto. Idi sad.-, rekao je i okrenuo se.
-Vidimo se.-, odvratila sam i otišla na suprotnu stranu. Izašla sam van iz kuće i došetala do svog auta. Stavila sam kovčeg na stražnje sjedalo, sjela na vozačevo i odvezla se kući. Zašto imam osjećaj da nismo trebali ovako prekinuti? Nekako mi se čini da bi bilo bolje da smo se krvavo posvađali i psovali sve po spisku jedno drugome. Sad zapravo razmišljam o tome da mu oprostim...
Post je objavljen 10.03.2010. u 21:26 sati.