Marketing
Kostajnička životna filozofija: NADIMCI – SVAKI IMAO SVOJ SMISAO
Život prođe, što kažu, dok udariš dlan o dlan. Onda nije uopće čudo što tako malo znamo o svojim najbližima. O komšijama, prijateljima, sugrađanima...da se i ne govori. Ne znamo mnogo toga ne samo o ljudima iz svoje blizine i okoline, nego i o događajima , stvarima, stanjima...
Primjerice, do danas nisam znao, a ispriča mi moja bivša komšinica, anegdotu u vezi s nadimcima. Šezdesetih godina prošlog vijeka u Kostajnici je bio vrsni majstor keramičkog posuđa i drugih predmeta od pečene gline. Na vašarima i sajmovima njegovi proizvodi su se isticali visokim sjajem, izuzetno finom poliranošću i ukrasima. Posebnu prođu su imali ćupovi za pekmez i testije za vodu.
Jednog dana malu djevojčicu Riki mati pošalje da kupi kod našeg lončara testiju. Bilo je vrelo ljeto, a voda u testiji uvijek je ledena, friška, s posebnim okusom i što je najbitnije zdrava za piće. Požuri Riki do lončareve kuće (u prizemlju bila radionica), kad vrata zaključana. Ona pogleda u male pendžere na katu kuće i viknu: „Satro... Satro...“. U tom se raširiše okna, a na pendžeru se pomoli naočit srednjovječan čovjek: „Šta trebaš, curice?“ „Mama me poslala da kupim testiju“, odgovori Riki. „Eto me dole“, kratko će naš lončar. „Izaberi“, reče joj. Riki malo pregleda po radnji i dohvati jednu što joj se posebno svidjela. Pruži pare i taman kada je krenula, lončar će: „Ko ti reče da me zoveš Satro“. „Mama“, Riki će ti. „Znaš ti što mene zovu Satro. Ja sam pao s tvoje mame i tako se satro“, kaže naš velemajstor u izradi keramičkog posuđa. Zgrabi Riki testiju i k´o zrno kući. Odmah ispriča ukućanima šta joj je rekao Satro. Pravi skandal smirila je nana Rikijeva tako što je otišla do lončara, a ovaj se izvinuo i kazao samo da se malo našalio na račun dobivenog nadimka.
Inače, rijetki su Kostajničani koji nisu imali svoj nadimak. Bilo da ga je dobio u kući, školi, na poslu, negdje vani... Neki su se ljutili. Većina nije. Neki su nadimci bili šaljivi, neki uvredljivi, a najviše dobroćudni. Često smo se pitali: Zašto baš taj? A svaki je imao svoj smisao. I duboki razlog. Nekad otkriven. Ponekad zatajen. Evo nekih što mi padoše napamet:
>Kinderica>(imala puno djece), Rora, Vojin (iz TV-serije - zaboravio gdje se nalazi kada ga je pogodila lopta), Šeki, Bijeli, Gospođa, Lule, Bajlag, Cager, Guma, Trut, Kafana, Poskok, Tusa, Dubica, Dolar (bio u Americi), Mamica, Roklja, Bigo, Cigo, Hero, Cica, Brižitka (svaki grad uz našu Unu ima svoga Lera)...
I za kraj recimo da su nadimci dio leksičkog blaga bosanskog jezika. U sebi sadrže elemente tradicije, običaja, životne filozofije i pogleda na svijet.
Post je objavljen 25.02.2010. u 20:09 sati.