Jučer sam na blogu objavio humorističnu pričicu o dočeku Nove godine tijekom odsluženja vojnog roka. Ništa senzacionalno, ništa što bi nekoga trebalo uvrijediti. No, primio sam vrlo zanimljiv komentar i odlučio sam objaviti ga kao zasebni post. Autoru se zahvaljujem: da se mene pitalo, do rata također ne bi došlo. Ali, eto, nije nas se pitalo.
Evo i komentara:
Lako je sad tebi da se ovde zajebavaš, znam ja takve ko što si ti. Upamti jednu stvar, bivši druže vojniče: Da nisi služio u JNA, nikad ne bi postao čovek. Jel znaš ti, pametnjakoviću, da još uvek važi ona narodna - ko nije za vojsku, nije ni za ženidbu. Ako si se oženio, to je zato jer smo te mi naučili da budeš muškarac, da budeš čovek. Ko nije nikad navuko čizme i uprtače, smrzavo se na straži, marširao kroz sneg, prolazio kroz blato i kišu, upoznao drugarstvo i prijateljstvo kakvo samo u armiji može da se upozna, taj ne zna šta je život. Tu si imao prilike da očvrsneš, da naučiš da ne jadikuješ, nego da stisneš zube i da izdržiš…to su velike vrednosti koje ti ne znaš da ceniš. Slaba ti vajda od svih knjiga što si pročito. Mi smo od vas, maminih sinova i mekušaca radili ljude.
Neki od vas su posle bili u ratu. Ne znam jesi i ti bio među njima. Zaboravili ste da sve ono što vam je spasavalo život na terenu, ovde ste naučili. Ipak, najvažniju stvar ste zaboravili i vi i oni sa druge strane. Najveća pošast koja je mogla da nas zadesi to je povampireni nacionalizam. Zato je i izbio ovaj drugi bratoubilački rat. Lepo smo vam mi govorili, trubili na vaspitanju – negujte bratstvo i jedinstvo, negujte drugarstvo i prijateljstvo… JNA je bila Jugoslavija u malom, svi narodi i narodnosti su mogle ovde da se vide, ljudi su mogli da se upoznaju i zajedno da prođu vojnički život. Nije bilo lepšeg prizora nego kad bi se iz hiljadu grla zaorilo: POZDRAV
Ali vi niste hteli da slušate, niste se zalagali na obuci i samo ste gledali kako ćete da zbrišete i vratite se svojim mamicama i devojkama koje su vas tetošile preko svake mere.
Na žalost, moram da priznam da su i mnogi moji kolege i drugovi starešine postali omađijani avetima nacionalizma i krenuli su na svoga brata… a oni su baš trebali da budu kovači bratstva i jedinstva i da ostanu na Titovu putu…to me najviše boli i zato ću tebi da oprostim, tebi i svim ostalima koji sad teraju šegu i misle da su pametni, snimaju filmove i takve stvari… i hoće da zaborave sve dobro što su dobili u vojsci… ali, neka im, neka samo zaboravljaju, neka se mrze i neka ratuju, ali nemojte onda nas da prozivate, mi smo hteli najbolje i da se nas slušalo ne bi do ovog nesretnog rata nikada došlo
Starešina • 07.01.2010. u 11:34
Post je objavljen 07.01.2010. u 12:14 sati.