SRCE I DUŠA POČNU, A JA PRENESEM NA PAPIR
Sabah proljetni, iako je kraj novembra. Pogledah niz ulicu. Odmah osjetih u duši neku tjeskobu. Približavala mi se u invalidskim kolicima. Ljetos smo razgovarali. Hodala je uz pomoćna kolica. Pokušavam pred njom da izgledam opušteno. I osmjeh sam navukao na lice. Samo da ne primijeti moju preveliku zabrinutost. Tek svaku treću njenu riječ, teško izgovorenu, razumio sam. Ipak, znao sam šta mi govori. Više nego uobičajeno artikulirala je rukama i glavom. Na pitanje, kako si, odgovara: - Vallahi dobro! Isti odgovor, iako teško-teško bolesna, ima i njena mati Hemsija, s kojom zajedno živi. Kako? Dever-dunja. Patnja i mučenje. To ni najvećim hrsuzima ne bih poželio. Listam rokovnik. - Kada stigneš sve ovo napisati? – Srce i duša počnu, a ja prenesem na papir – odgovara.
Dotura mi rokovnik i dovikuje: - Bit ćeš opanjkan ako mi ga sutra ne vratiš. Ostajem na mjestu dok se ona, uz pomoć sestre Bibe, udaljava prema Meraji. – Niko nije utekao od sudbine – promrmlja sebi u njedra.
Ulazim u avliju. Usamljenost mi ovih dana postaje uhodana navika. Previše sam s knjigom. Odlučio sam da do jutra pročitam sve što je napisala Fatima. Svakako se nesanica ušunjala u moju dušu. Polahko, ali vidljivo, iscrpljenost me savladala u praskozorje sljedećeg dana. U ušima mi odzvanjaju riječi iz rokovnika: Što je prošlo, vratiti se neće, Zašto me ne voliš, U tami srca moga, Dolazi, ne mogu više da te čekam, Dušmani mi ne daju da te volim, Nesretna u ljubavi, Tugujem s čemernim mislima, Na mezarju pored groba tvoga, Pod tvojim prozorom, Molitvom te zovem...
Nemam snage ni za suze. A, rado bih se isplakao. U ruci mi rokovnik Fatimin. Biba me zove. Poslala je sestra. Jutros se ne osjeća baš dobro da bi sama došla. Čemerni trenuci. Kao da sam ja kriv za sve. Muka i gorka nevolja. I nepravda. Ko sudbinu Fatimi Halavač skroji?!
Suze... Gorke suze teku meni,
Ljuta tuga, neizmjerni žal.
Opet mrak i snovi rastureni
Odletjeli u beskrajnu dalj.
Post je objavljen 29.11.2009. u 16:34 sati.