Shvativši, nakon dugog perioda liječenja svog poremećaja koji se javljao u obliku paničnih napada i povišene anksioznosti, da bi uzrok mogao ležati u verbalnom obiteljskom nasilju (ponižavanju, vrijeđanju, omalovažavanju, ucjenjivanju, nabijanju osjećaja krivnje itd. od strane mojih roditelja), odlučila sam utipkati frazu "verbalno nasilje" u internet pretraživač i evo što sam našla - članak u kojem sam prepoznala sebe i situaciju u kojoj se nalazim. I - konačno su mi neke stvari jasnije - žrtva sam obiteljskog verbalnog nasilja, što mi je jučer na psihoterapiji potvrdila i moja psihijatrica. A sve te grube riječi doživljavala sam kao nešto normalno, nešto zasluženo... Nastavite čitati!
I reči ubijaju
Psiholozi definišu verbalno nasilje kao zloupotrebu moći. Tu se ne radi samo o slučajevima kad jedna osoba viče na drugu, već o mnogo širem modelu agresivnog i nasilničkog ponašanja. Bilo da poprima oblik vređanja, sarkazma ili izliva besa, efekte verbalnog nasilja je ponekad mnogo teže zalečiti nego fizičke rane.
Studije pokazuju da su osobe u dvadesetim i ranim tridesetim godinama posebno podložne verbalnom zlostavljanju, pre svega na poslu, jer u tom životnom dobu grade karijeru. Muškarci koji se penju po poslovnoj lestvici ponekad teško mogu da prihvate da i oni mogu da postanu meta te vrste maltretiranja.
Maltretiraju vas na poslu
Prof. dr Filip Hadson, predstavnik Britanskog udruženja za psihoterapiju, objašnjava da osoba koja verbalno maltretira druge po pravilu poriče da to čini. Izgovori su razni. Recimo: „Samo sam se šalio!“ ili „Samo sam davao sebi oduška.“
- Verbalno zlostavljanje je podmukla pojava pošto ga vinovnik lako poriče - kaže dr Hadson. - Ono često ne podrazumeva bombardovanje žrtve psovkama ili uvredama povišenim tonom; dovoljne su ironične izjave u stilu „To nikada neććte uspeti da završite“, ili „Bojim se da niste dorasli zadatku“. Što je najgore, to se gotovo uvek čini pod plaštom brige i blagonaklonosti, bez otvorenog ruganja.
Međutim, konstantno omalovažavanje i potkopavanje autoriteta imaju poguban uticaj na samopouzdanje žrtve. Ona dolazi do zaključka da zaslužuje kritiku i da nije vredna poverenja kolega ili šefa. Osnovni razlog ispoljavanja verbalnog nasilja jeste želja za moći, objašnjava psihoterapeut dr Sara Meklafri.
- Jedna osoba postaje sklona verbalnom zlostavljanju ako pomisli da je partner ili kolega nadmoćniji - kaže ona. - Na radnom mestu, zastrašivanje od strane saradnika lako se maskira kao „konstruktivna kritika“. Verbalni napadi se svakodnevno dešavaju u mnogim kancelarijama, prodavnicama, klinikama... Ponekad je situacija toliko nepodnošljiva da je žrtva prisiljena da promeni posao.
I kod kuće
Džudi Nouks, specijalista za porodičnu terapiju, smatra da kao okidač za verbalno zlostavljanje služi nesigurnost nasilnika. Kad god se jedan član porodice ponaša nasilno prema drugom, možete biti sigurni da na druge projektuje svoje nerešene probleme.
- Nevolja je u tome što žrtva ne sagledava situaciju na taj način. Veoma je teško trpeti stalnu kritiku, posebno kad vam je upućuje neko ko vam je blizak. Recimo, supruga koja vas omalovažava ili kolega koji potcenjuje vaše sposobnosti - kaže dr Nouks. - Ima muškaraca koje supruge konstantno ponžavaju, govore im da su nesposobni da bilo šta urade po kući, da nisu u stanju da se izbore za veću platu na poslu, da nemaju ni trunke ukusa u oblačenju, dok im tašte često prebacuju da intelektualno nisu dorasli njihovim lepim i pametnim kćerima. Čak i ako imate čelične živce, vaše samopoštovanje na kraju pada u vodu.
Izlaz iz začaranog kruga
Srećom, psiholozi poručuju da postoje načini da se izvučete iz tog začaranog kruga.
- Pogledajte dobro oko sebe. Šta vaši rođaci, prijatelji i kolege kažu o osobi koja vas maltretira? Najznačajnija stvar je da shvatite da ste verbalno zlostavljani. To ne morate da trpite i morate da shvatite da za ono što se dešava niste vi krivi - savetuje Sara Mekofri.
Dakle, kako da se izvučete? Kad prihvatite da problem nije u vama, morate da vidite možete li da preduzmete konkretne korake. Na poslu treba da počnete od direktnog pretpostavljenog, ali ako vas baš pretpostavljeni verbalno zlostavlja, obratite se višoj instanci. Zakon je na vašoj strani.
Prepoznajte maltretiranje
Kako da prepoznate da ste verbalno maltretirani? Ako na dva ili više pitanja odgovorite pozitivno, i sami ste žrtva nasilja.
- Da li je vaš kolega (ili partner) sklon neisprovociranim izlivima besa i da li uvek u svakom sporu mora da bude u pravu?
- Da li vam stavlja do znanja da uvek mora da bude glavni?
- Da li koristi uvređeno ćutanje ili sarkastične primedbe da bi vas „kaznio“?
- Kad mu prebacite zbog takvog ponašanja, da li poriče krivicu?
- Da li se nasilnik oseća ugroženim od osoba koje su vama bliske? Da li se trudi da vas posvađa s prijateljima, rodbinom...
- Da li ste posle svađe zbunjeni i da li se pitate niste li sami krivi?
Suprotstavite se napasniku
Kako čovek može da se bori protiv verbalnog nasilja? Evo saveta dr Džudi Nouks, specijaliste za porodičnu terapiju.
- Prihvatite činjenicu da ste verbalno maltretirani, čak i ako druga osoba to poriče. Ako se osećate inferiornim, ako ste stalno pod stresom ili vam se čak čini da ćete da poludite, izloženi ste verbalnom zlostavljanju.
- Morate da shvatite da ne zaslužujete da se bilo ko prema vama tako odnosi.
- Ne preuzimajte na sebe odgovornost za zlostavljanje. To nije vaša krivica.
- Stavite nasilniku jasno do znanja da to više nećete da trpite i da ćete da preduzmete odgovarajuće korake. Svaki put kad vas ponizi, otvoreno mu na to ukažite.
blic
Evo sada i mojih odgovora na postavljena pitanja, zajedno s komentarima:
- Da li je vaš kolega (ili partner) sklon neisprovociranim izlivima besa i da li uvek u svakom sporu mora da bude u pravu?
Da, naročito je to slučaj s majkom koja uopće ne poznaje opciju da bi slučajno mogla biti u krivu.
- Da li vam stavlja do znanja da uvek mora da bude glavni?
Uglavnom otac, nalažući kad mogu izaći od kuće, kad ne mogu, odnosno kad moram (npr. ako je sunčan dan, bez obzira na to što kod kuće ili negdje drugdje imam drugih obaveza ili sam jednostavno umorna).
- Da li koristi uvređeno ćutanje ili sarkastične primedbe da bi vas „kaznio“?
Da. Majka je u stanju danima šutjeti i ne komunicirati s ostalim članovima obitelji (otac, moja kćer i ja). Otac je pak skloniji kraćim šutnjama ali i žešćem sarkazmu.
- Kad mu prebacite zbog takvog ponašanja, da li poriče krivicu?
Da. Uvijek i redovito.
- Da li se nasilnik oseća ugroženim od osoba koje su vama bliske? Da li se trudi da vas posvađa s prijateljima, rodbinom...
Da. Majka je dala sve od sebe da prekine sve kontakte mene i mog oca s njegovom obitelji. Također, za sve moje prijatelje i/ili prijateljice imala je uvijek za reći nešto negativno.
- Da li ste posle svađe zbunjeni i da li se pitate niste li sami krivi?
Sve rjeđe i rjeđe, ranije sam više o tome razmišljala.
Kao u reklami, ni to nije sve:
Godinama mi predbacuju što sam prekinula fakultet, što sam se udala, što sam rodila dijete, što sam se razvela, što su me primili natrag... Kao razlog mog razvoda navode: "Ti si takva osoba koja nikoga ne trpi, koja gleda samo sebe", zanemarujući pritom objektivnu sliku tj. činjenicu da je npr. suprug noćima ostajao vani s prijateljima pred sam kraj moje trudnoće, da se ponašao kao da nije u braku, da nije želio ustati i dodati 7-dnevnoj bebi bočicu čaja jer ja nisam mogla, nisam se još bila oporavila od 18-satnog poroda i naknadne infekcije nepoznatog porijekla itd. Ne, uvijek su za rastavu okrivljavali mene. Taj isti, gore spomenuti bivši suprug već više od deset godina uopće ne pita za dijete. Jesam li svemu tome doista ja kriva?
Što sam poduzela?
Uslijed nedavne obiteljske prepirke prepune predbacivanja i verbalnog zlostavljanja, pa i posizanja za zdjelom uz prijetnju da će me njome udariti, pozvala sam policiju i prijavila majku. Međutim, jednom nepristojnom rečenicom izrečenoj u samoobrani od nasilja priskrbila sam si identičnu sudsku presudu kakvu je dobila i moja majka. Ima li tu logike? Nema.
Kao posljedica traženja pomoći od treće strane (u ovom slučaju policije), verbalno zlostavljanje se i dalje nastavlja u obliku svakodnevnog predbacivanja što sam se usudila zatražiti intervenciju. "To ti nikada nećemo zaboraviti!", kažu i otac i majka. Odgovor koji mi je izletio iz usta brže no što sam stigla promisliti glasio je: "Upravo TO i jest cilj svega - da ne zaboravite i da shvatite da više ne mogu podnijeti vaša maltretiranja. Da se nešto promijeni."
E, sad je dosta. Sad je zaista dosta.
Odlučila sam se boriti, pa kom' krivo, kom' pravo. I protiv zlostavljanja i protiv presude koja je sve samo ne pravedna. Zbogom zlostavljanje, zbogom boleštine! Od danas prihvaćam samo gripu, i to ako baš moram.
Basta!
U kući je, naravno, tiha misa, jer me kažnjavaju šutnjom budući da su nam prispjeli pozivi na razgovor u Centru za socijalnu skrb. OK, meni dobro. Sve dok šute, ne vrijeđaju me. Iako šutnju ne volim, ali stavim li je na vagu s uvredama tipa "ti si beskorisno smeće" i "idi živjeti svekrvi, tamo ti je mjesto"... pa, bolje je da šute.