Kupe se tako ponekad sitnice, pa ih vješto zaobilazim, preskačem. Mahnem rukom. A onda tako uleti neki šugavi dan kad sve to pukne.
Šta pomaže u stanju nikakvom?
Učinkovite recapture sigurno nema. Uglavnom zavisi sve o nama samima.
Raznorazne stvari mogu pomoć.
Lipa rič.
Osmijeh.
Telefonski poziv.
Mail.
Terapija bojama.
Vaši komentari.
Kad ti dite ispriča jednu tešku priču.
Kad se sitiš da jedno dite vodi bitku za zdravlje.
I pošalješ sve kvragu i kažeš: Odlično mi je!
I počelo je baš tako.
Osmijeh u gradu.
Pa telefonski poziv i lipa rič.
- Baš si ono dobro napisala!
- A neznan…. Možda sam mogla i bolje!
I onda telefonski poziv koji me baš iznenadija.
Baš san nešto kužinavala kad zvoni telefon.
- Maaaammmmmaaaaa!
Viče moje dite ka da san na kraj svita.
- Ko je?
- Zavod za zapošljavanje!
- ?????????????
Šta je sad? Još me nikad doma nisu zvali?
- Molim!
- Nedavno ste izrazili želju za dodatnim obrazovanjem pa evo imamo desetsatni tečaj u Trogiru. To vam je napredniji tečaj iz……
- Šta točno od svega toga šta ste nabrojili?
- Ne znam, ali mogu se interesirat pa vas obavjestit.
- Ma ne triba…. Upišite me.
Žena mi je nabrojila dosta toga a ja sam od svega zapamtila, dizajn, blog, fotografija!
Paa…. Možda naučim i štogod novo.
Kaže Big Blue da pomažu slike sa vedrim bojama.
I baš taj dan bila sam u svoj uobičajeni splitski đir. I začarala me ova bugenvilija.
Pa sam došla kući dosta kasno, otvorila blog i pročitala komentare. I opet se nasmijala.
Otvorila mail.
Fala! Baš mi je bilo potribno!
A najviše od svega tužna priča o jednom dječaku.
Nemam se ja našto žalit. Ali, dođu ponekad tako neki bezvezni dani.
I prođu.
Post je objavljen 30.08.2009. u 08:36 sati.