U jedan i po dan popela sam tri duga smjera. Nije billo uzmaka, jednom kad se krene izbora nema. Vrijedno pažnje? Možda da, a možda i ne. Svi koji krenu - popnu. Neki prenoće i zovu gss upomoć, ali i oni su morali prevalit dobar dio prije nego su se izgubili. Prednost penjanja u odnosu na ostale aktivnosti je ta što je to radnja koja ne dozvoljava odgađanje, skretanje s teme, odlazak na pišanje, prebacivanje na neki sretniji trenutak...štogod da se na putu nađe, put se mora svladati i to je jedino u tom trenutku važno. Posao koji nosi svu snagu i koncentraciju ne može propasti. Može samo iznenaditi količinom energije i koncentracije za koje nismo ni znali da posjedujemo.
I još nešto, ne možeš odustati, jer nemaš kamo. Vrh je jedino što ti preostaje.
Strašim se od pomisli da me jedino ograničenja takve vrste mogu dovesti do cilja.
Post je objavljen 29.08.2009. u 10:10 sati.