ja sanjam
udvoje,
uduplo, možda:
kontinenata je jedan
dok se san ne uzdrma
i onda postanu polovine,
različite kulture,
različite frizure,
i vjetar koji se nikad
ne ponavlja:
samo oči,
prepune iskre,
kao vatromet samoće pozdravlja
svaku pauzu od mene;
kad krenem da si odem,
ili da si dođem;
dok ja sanjam
napukline su savršeno jedinstvo
svjetla razbijenog o fasade,
prsti
zglobovima isprepleteni u vatromete:
sladoled i fotografije
na trgu naša mladost pjeva jazz:
maratonski onako,
sve više nas opijaju note:
oda radosti za
dvojnost,
u duši svakog kontinenta koji je jedno,
slutim da nas postoji dvoje;
u epicentru podrhtavam.
Post je objavljen 31.05.2009. u 01:36 sati.