- Gospodo, mislim da ćemo trebati nešto poduzeti.To ovako više neće moći, - reče upravitelj jedne od naših ustanova za preodgoj građana Lijepe naše što malo skrenuše preko granice dobrog ponašanja.
Sjedio je u udobnom stolcu-fotelji za stolom u svom uredu, pogledavajući čas na zgradu s prozorima na kojima su se jasno vidjele debele rešetke i iza njih natiskano nekoliko glava kratko ošišane kose, a onda je opet skrenuo pogled na dvojicu svojih kolega što su u malo manje udobnim stolicama sjedili preko puta njega.
- Kako to mislite šefe? – upita jedan od dvojice. Bio je to krupan, gotovo debeo čovjek, pomalo tupog pogleda. Ako bi iz nekog razloga trebao biti uredno obrijan čitav dan trebao se brijati dva puta dnevno.
- Da što mislite pod tim „nešto poduzeti“ – upita drugi, nešto tanji u obimu ali očigledno najviši od sve trojice. - Zaista u posljednje vrijeme „ukućani“ su postali malo nemirni. Stalno izbijaju povremene svađe, naguravanja, a jučer je bogme bilo i tučnjave. No uspjeli smo to smiriti u začetku. Zaista se osjeća neka naelektrizirana atmosfera, kao pred oluju. Da nije ova južina što nas u posljednje vrijeme sve pomalo čini nervoznim? – nastavo je elaborirati trenutačnu „kućnu“ atmosferu onaj viši očigledno sklon držanju predavanja.
- Da, da ima nešto u tome – nadoveže se upravitelj bacivši pogled ponovo prema prozoru i zgradi s rešetkama na prozorima iza kojih je još uvijek bio poveći broj kratko ošišanih glava. – No nije o južini riječ. Imali smo mi južina i kiša godinama prije pa se ipak ovakva nervoza nije osjećala u zraku. Gospodo ja mislim da je riječ o – i tu upravitelj napravi stanku da naglasi dramatičnost trenutka kad će svojim suradnicima obznaniti svoje najnovije otkriće – dakle riječ je o pre-na-pu-če-no-sti! Razumijete li vi to gospodo? Prenapučenosti!
- Kako mislite prenapučenosti, pa poznato je da je u našoj zemlji broj umrlih veći od broja rođenih, - začudi se krupniji, očigledno s izvjesnim problemima u povezivanju činjenica i donošenju logičkih zaključaka iz toga.
- Ma ne mislim ja na prenapučenost države gospodo – gotovo se razljuti upravitelj – mislim na prenapučenost kaz-ni-o-ni-ce!
- A tako – izusti krupniji i zašuti. Izgleda da je ipak shvatio da nije dorastao da se dalje uključuje u diskusiju.
- Bogami šefe, imate Vi pravo. I meni su takve misli dolazile u glavu, ali znate kako je. Ne bih želio davati savjete našem Ministru, valjda on najbolje zna koliko kvadratni metar prostora može podnijeti kažnjenika. Uostalom ako mogu primijetiti, svega polovica spavaonica ima krevete na tri kata, u ostalim su samo na dva. A u stacionaru kažnjenici imaju i luksuz da im iznad glave nitko ne prdi, da prostite. – raspriča se onaj viši sklon pričanju.
-Da to je točno, no kažnjenici ne provode cijeli dan u krevetima, a ostale prostorije su zaista premale da bi svi imali dovoljno mjesta za normalno kretanje. Morat ćemo nešto poduzeti da nekako smanjimo broj kažnjenika – nastavi upravitelj.
- A da insceniramo neko samoubojstvo, na primjer vješanjem za kvaku sobe – ponovo se javi onaj krupnije. Nije se nikako mogao sjetiti gdje je čuo za takav način rješavanja problema s nepoželjnim zatvorenicima. Ili je možda negdje čitao. I dok je on tako naprezao svoj mozak da dokuči odakle mu ta ideja, začu se ljutit glas upravitelja.
- Ma ne dolazi u obzir – plane on – pa da nam se u ustanovu dovuku kojekakve istražne komisije. I ne bi one vjerojatno ustanovile ništa nepravilno, ali oni novinari koji bi došli s njima ili pak nakon njih mogli bi svašta iščeprkati: te nehumani životni uvjeti, te mali prostor, te loša hrana, te nedovoljan broj zahoda po glavi i što ti ja znam. Kao da je ovo hotel s četiri zvjezdice! Ne, to ne dolazi u obzir. Imam ja bolju ideju – reče upravitelj i zašuti.
Na licu mu se vidjelo da mu je prijedlog sazrio u glavi već odavno, ali ostavljajući suradnike u neznanju i iščekivanju želi podići napetost trenutka. Jer istine radi, izvjesno rasterećenje bi zaista dobro došlo. Pa makar za desetak posto.
- Da ih preselimo u drugi zatvor – ponovo će tiho onaj što baš nije sklon razmišljanju. Ona njegova neprihvaćena ideja još uvijek mu se činila dobrom, ali kad gazda misli da nije dobra ima on i drugih.
- Nema šanse – rezignirano će visoki – u svim zatvorima u Lijepoj našoj je slična situacija. Znaš da mnogi koji nemaju love platiti kazne, radije odleže desetak dana o državnom trošku nego da dižu kredite za plaćanje kazni. A ovoj našoj vlasti ne pada na pamet donijeti Zakon po kojem bi se takve kazne odrađivale društveno korisnim radom u slobodno vrijeme kažnjenih – prekine krupnog visoki malo tišim glasom, ne baš potpuno siguran u to da baš to - premještanje - nije prijedlog koji se upravitelju mota po glavi.
- Da, da dragi kolega. Potpuno ste u pravu. Situacija u svim zatvorima zaista je očajna. No to nije naša briga, mi ćemo riješiti naš problem i to tako da ćemo određeni broj zatvorenika pustiti na uvjetni dopust! – pobjedonosno poentira upravitelj.
- Pustiti na što? – ostade u čudu i onaj visoki.
- Na uvjetni dopust. Neka odu malo kući, neka ih tamo familija hrani, mazi i pazi, a mi ćemo ovdje dobiti na prostoru i nećemo se morati nikome zamjerati šaljući mu naše zatvorenike – odgovori upravitelj.
- Da ali kako ćemo to provesti? – upitaše ovaj puta jednoglasno ostala dvojica i pogledaše jedan drugog.
- E to prepustite meni, imam ja u tome iskustva, znate ono: malo dobrog ponašanja, slušaju stražare i slične fore - a vi samo pripremite teren da se oni što ostanu ne osjećaju previše zakinuti. Mogli bi im organizirati neku malo svečaniju večeru, neku predstavu, a možda da dovedete i poneke gospođe – reče upravitelj i šeretski se nasmije.
* * *
- Čuj kompa, kak stojiš s lovom. – reče jedan od dvojice muškaraca sasvim običnog izgleda. Ni po čemu se oni nisu razlikovali od mnoštva njima sličnih što su pijuckali kave i pušili posljednje cigarete u svom omiljenom kafiću. Za nekoliko dana stupa na snagu Prohibicijski zakon o zabrani pušenja i u buduće će moći pušiti samo na ulici – postat će uličari. Srećom što nadolaze topliji dani, a onda su i onako sjedili vani, na terasi. Do ponovnog dolaska hladnijih dana još se što šta može izmijeniti. Pa ni ZERP ni je dugo trajao iako su vladajuću tvrdili: život damo ZERP ne damo!
- Ma koju lovu, suh sam kak barut – reče drugi što se od prvog, osim po odjeći, razlikovao samo po izrazito velikim, klempavim ušima. – Dobil sam nogu de sam delal na određeno, a gazda mi ni platil zadnja dva meseca, veli nema love, kriza, žali se Kosorici.
- I kaj ve misliš, kak buš živel. I ja sam v sličnom dreku.I još me jebe alimentacija. Bivša me proganja kak vrag grešnu dušu. I ona samo cvili i plače: kriza, kriza. Svet je poludel od te krize. Ni svinjska gripa ju nebre zameniti.
- Nemam pojma, dojde mi da opljačkam banku pa nek me čope i strpaju v čuzu. Barem bun imel tri obroka dnevno za badava.
- Čuj to ti ni tak loša ideja. No ne moraš se brinuti da buš einc-cvaj završil v čuzi. Viš one dečke kaj su sredili čuvare u Fini i nikaj, nema „čvrstih“ dokaza. Kaj da se dokazi delaju od kamena pa moraju biti čvrsti. Važno se je samo maskirati, kamere te slikaju ali te oni na policiji nemreju prepoznati.
- Ma je, ali mene je sejedno strah. Viš kašna vuha imam. Bi me prepoznali i pod maskom – reče onaj s ušesima.
- No to je točno. Tu se nema kaj prigovoriti. Nego čujem da su neke naše dečke pustili na uvjetni dopust z zatvora. I kak sam čul, ima tu jeden koji se s tim poslovima, kak bi rekli, bavi već skoro profesionalno. Mortik bi on mogel nekaj napraviti. Mi bi mu pripremili teren, izvidnica, logistička podrška, kak se to veli. Dugo je bil izvan prakse pa sigurno ne zna kakšna je situacija na terenu. On bi došel na sigurno, zel peneze, nama dal par hiljadarki, ne treba nam čuda i si zadovoljni.
- Ma se je to lepo, ali mene je sejedno strah. Kaj ak je dečko ponerel v reštu pa napravi nekšnu spačku, otkuca nas, a onda bumo i mi najebali. – tiho će onaj s velikim ušima makar u kafiću više nije bilo nikoga.
- Ne sekiraj se. Važno je da nas nitko nebu videl i da nas nema na kamerama. Znaš kak to ide, mi si bomo zrihtali alibi pri ženskama ili tak nekaj, pa ak prigusti dok se policija bu bavila z njim mi bumo zbrisali i fertig.
- Dobro, ti se poveži s njim, ja bum malo gledal. Tu je v blizini nekšna banka, reisen ili tak nekak. Veliju da nju još ni nišči sredil. Mortik nisu tak na oprezu. A nabavil bum i nekšni auto. Tablice bum zel od Jure, znaš on se s tim bavi. Ima nekšne veze v miliciji, pak zna nabaviti stare tablice.
- No onda na posel. Al najpredi još po jednu Žuju, Žuja je Zakon!
* * *
- Nikako mi ne ide u glavu kako su pustili one sa suđenja za pljačku Fine – reče krupniji od dvojice policajaca vozeći patrolni automobil koji se od običnog, serijskog, razlikovao samo po boji, natpisu i plavom rotirajućem svjetlu. „Škoda“ Octavia.
- Nije bilo materijalnih dokaza, a sud ne može suditi samo na osnovu indicija – odgovori mlađi. Upravo je završio akademiju i dobro je teoretski potkovan. Onaj stariji, već je gotovo trideset godina na tom poslu. Lice mu resi krupni crni brk, baš pravi policijski. Kad izađe iz automobila automobil se digne za nekoliko centimetara. Na početku službe bio je milicajac, a sada je eto policajac. Promijenio se naziv, simboli ali sve ostalo, oprema, zaštita, naoružanje ostalo je jednako kao na početku njegove karijere. Manje-više traljavo.
- Da, i sada ponovo mogu u akciju. Nešto tu ne štima – nastavi pomalo ljutito stariji.
- Zakona se treba držati – odgovori mlađi.
- Pa ne baš kao pijan plota. Uostalom zašto se samo mi i suci moramo držati strogo pravila, a svi ostali u ovoj državi kako kome odgovara. – sad već pomalo povišenim glasom reče krupniji.
Vozeći tako, sjeća se američkih krimi serija koje voli pogledati na TV. U njima sve ide kao po loju, isplanirano. Znaju dečki posao! Na poziv očevidaca ili alarma odmah kreću iz najbliže policijske postaje dvoja, troja kola s rotirajućim svjetlima, uključenim sirenama. Uz škripu guma dolaze pred zgradu i postavljaju se nasuprot ulaza, svjetlima okrenutim prema vratima zgrade. Već od tog nastupa pljačkašu se dopola napune gaće. Otvarajući širom blindirana vrata automobila, izlaze policajci, spuštaju stakla, čučnu iza vrata, vade pištoljčine, pumperice i prate razvoj događaja. Vođa grupe zove višeg inspektora, ovaj dolazi školovan za ovakve situacije i megafonom počinje razgovor s provalnikom. Istovremeno vođa grupe obavještava centar specijalnih jedinica koji ubrzo šalje ekipu obučenih, dobro naoružanih i zaštitnim sredstvima opremljenih specijalaca. Ovi dolaze bez buke, tiho i ubrzo imaju plan za prodor u objekt.
Razmišlja tako stariji, vozi polako i nikako mu ne ulazi u tu njegovu tvrdu glavu zašto se kod nas uporno pokušava s razbojnicima, pljačkašima i siledžijama na fini način. Samo da im ne moraju najprije poželjeti dobar dan ili pak ih uljudno pitati: - dečki a kaj to delate, to vam nije lijepo! Nije to tako bilo dok sam bio milicajac. Drhtali su pred nama kao šibe na vodi. Dovoljno je bilo da se pojavim, mrko ih pogledam i gaće su bile puno. Znali su oni što ih čeka ako ih dohvatim i odvedem u milicijsku stanicu. Sad nas se nitko ne boji. Znaju oni da ih ne smijem ni pogledati krivo i već će me tužiti zbog povrede ljudskih prava. Nekada su se velike pljačke događale jednom u pet godina, danas pet u jednom danu. I onda ih još puste jer nema dokaza! Baš kaj god!
Govori on sve to sebi u brk, onako mumljajući.
- O čemu pričaš – pita mlađi. Em Brko govori u bradu, em se ne čuje od buke automobila što jure pokraj njih, svi redom iznad dozvoljene brzine. Zna se tko vozi te skupe automobile, nabrijane, s dvostruko više konja nego što ih ima njihova „Škoda“ i da svi imaju sigurno zaleđe da im ništa ne mogu.
- Ma ništa, onako nešto za dušu – odgovara Brko i zašuti. Ne želi mladog policajca opterećivati svojim životnim iskustvom i svojim mukama.
Tako šuteći vozili su jedno vrijeme, a onda začuše glas iz radio uređaja:
- Na periferiji grada u tijeku pljačka banke. Najbližoj patroli: krenite na mjesto događaja.
Brko dohvati i uključi mikrofon, obavijesti postaju da su u blizini i da kreću. Isključi mikrofon, čvršće uhvati volan i doda gas.
- Bemti, samo nam je to trebalo –reče i zašuti.
* * *
Tu moje pisanje priče završava!
No priči nije kraj. Kako je priča završila čitali ste u dnevnom tisku i gledali na hrvatskoj dalekovidnici ovih dana.
Semper contra
Post je objavljen 09.05.2009. u 15:27 sati.