Jasna, određena i neposredna prijetnja prirodno budi čisti strah. Anksioznost je, međutim, mutan, raspršen, sveprožimajući strah, prividno bezrazložan, nepovezan s određenom i neposrednom opasnošću. Čisti strah je trenutan i prolazan, anksioznost je trajno i mučno stanje.
Anskioznost se može javiti kao stalna a prigušena strepnja, različitog intenziteta. Kao tjeskoba koja nas nikada ne napušta. Kao neodređena uznemirenost.
Stalna uznemirenost može provaliti kroz napade prividno ničim izazvane panike, uz mučninu, gušenje, lupanje srca, znojenje, dijareju.
Anksioznost nas čini napetim jer smo neprekidno na oprezu, spremni da se branimo od neke nepoznate opasnosti. Jedan je od važnih uzroka nesanice. Anksiozne osobe se ne usuđuju da zaspu iz straha da ih u snu, kada su bez odbrane, nešto ne zaskoči.
Anksioznost je to mučnija i to ju je teže podnijeti što joj je uzrok nejasniji. Nejasno i nepoznato najteže pada i najviše plaši.
Čega se to anksiozna osoba zbilja boji i zašto su skrivene veze između straha i njegovog pravog uzroka?
Ovako duboko potisnut strah najvjerojatnije se odnosi na nešto što je za osobu od veoma velikog značaja, što se mora sačuvati po svaku cijenu, a što na svakom koraku može biti ugroženo. Nešto bez čega živjeti izgleda nezamislivo a čemu je skoro sve prijetnja.
Šta je to toliko važno a veoma lako može biti ne samo teško povrijeđeno već i uništeno?
To je nerealna predstava koju smo stvorili o sebi i koje se grčevito držimo, u uzaludnoj nadi da ćemo njome nekako nadomjestiti nedostajuće samopouzdanje.
Stvarnost je zaista, doslovce na svakom koraku, prijetnja ovoj predstavi.
Prikrivanje veze između straha i njegovog uzroka je dio nesvjesnog zaštitnog sistema kojim čuvamo iluziju da smo nešto više nego što uistinu jesmo.
Anksiozna osoba strepi s razlogom. Ono što pokušava očuvati je, u svojoj nestvarnosti, toliko krhko da se zaista i pod najblažim udarom može raspasti.
Anksioznost nije sudbina, nismo na nju osuđeni. Anksioznost se može pobijediti ukoliko se odreknemo onoga što nismo, niti možemo biti, i prihvatimo sebe onakvima kakvi jesmo.
Strah i unutrašnja prijetnja
U osnovi, postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima. Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji.
Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike a da se za to ne vidi pravi razlog.
Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove koje smatraju ponižavajućom slabošću. Oni, jednostavno, sebi zabranjuju da se plaše jer je strah dokaz da nisu božanski nedodirljiva i nepovrediva bića, kakvim sebe vole da zamišljaju, već obična i ranjiva ljudska stvorenja.
Drugi, pak, pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova kljukajući se sredstvima za smirenje.
Treći bi da se reše uznemirenosti kroz aktivnosti koje bi trebalo da ih otupe ili omame.
Ni jedan od ovih načina ne daje prave rezultate jer se svi bave posledicama, zaobilazeći uzrok.
Šta proizvodi strah čiji je izvor u nama samima?
Tu je na delu snažna unutrašnja pretnja čiji je najvažniji uzrok - prezir prema sebi.
Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana, često međusobno protivrečnih i neoistvarivih. Sistem onoga što moraju i onoga što ni u kom slučaju ne smeju činiti, a koga su u najboljem slučaju tek delimično i na krajnje maglovit način svesni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebom da sebe kazne ili čak unište.
Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništvajuće pretnje koju samoprezir sobom nosi.
Povod unutrašnjih strahova najčešće ostaje zamagljen jer je zamagljen čitav sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana pa je, bez dodatnog raščlanjivanja, nejasno koja je od zapovesti ili zabrana povređena i na koji način.
Što su zapovesti brojnije i neumoljvije, zabrane kruće i sveobuhvatnije, strahovi su snažniji i stalniji. Događa se da sistem zabrana i zapovesti postane do te mere zahtevan da je prosto nesprovodiv u stvarnom životu. Tada povremene strahove zamenjuje jedna stalno prisutna i, naizgled, zagonetna, ničim izazvana zebnja koja zatim svoje opravdanje pokušava da nađe u spoljašnjim okolnostima.
Šta činiti sa unutrašnjim strahovima?
Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene.
Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala.
Ma koliko mučni bili, unutrašnji strahovi su jedan od važnih putokaza u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine. I tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliže sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.