i možda odgovor na jedan meil dordori2...
O kako je ljudski ego ogroman. O kako je to prestrašno.
Ujutro se vozim sa prijateljicom i pričam joj o meditaciji.
"A što ako neko misli da je to bezveze?"
"Ništa, neće ni ići na meditaciju" odgovaram
E onda ju je piknulo.
Ego joj je piknulo.
Pa je onda ono malo što smo šetale pokušavala meni ukazat da ja sve krivo vidim.
A s pozicije svoje nadmoći ipak mi je rekla "no neću ti sad ništa pričati, vidim da si u dobrom filmu".
Ja sam odgovorila "trudim se". Ona je nato rekla "krivo gledaš".
E to me sad jako začudilo.
Kad sam ja ikome rekla da nešto krivo gleda?
I onda sam shvatila : želi biti nadmoćna. Njezin jadan ego ne može podnijet da netko radi nešto što ona ne odobrava.
Pak sam se nasmiješila u sebi.
I eto. Zato nikome ne pričam o drugom djelu svoga života.
Svjetovni život, ovaj koji živim svakodnevno otvoren je i transparentan za svakoga. Jer je nevažan. Jer ne iskazuje mene. Iskazuje samo moje postupke u datim okolnostima. I još se trudim da te postupke i te situacije napravim smiješnima. Tako da nasmijem i zabavim sebe i ljude oko sebe.
Ono što je važno, ono što sam ja, skriveno je i pomno čuvano.
Baš iz razloga što znam kakve su uobičajene reakcije drugih ega na mene bez ega. Strahovi. I kasnije agresija i silovanje u mozak.
Pa tako imam dva lica. Jedno je lice za predstavljanje a drugo je ono koje vide samo malobrojni. To drugo, to sam ja.
Post je objavljen 25.11.2008. u 13:03 sati.