|
i možda odgovor na jedan meil dordori2... O kako je ljudski ego ogroman. O kako je to prestrašno. Ujutro se vozim sa prijateljicom i pričam joj o meditaciji. "A što ako neko misli da je to bezveze?" "Ništa, neće ni ići na meditaciju" odgovaram E onda ju je piknulo. Ego joj je piknulo. Pa je onda ono malo što smo šetale pokušavala meni ukazat da ja sve krivo vidim. A s pozicije svoje nadmoći ipak mi je rekla "no neću ti sad ništa pričati, vidim da si u dobrom filmu". Ja sam odgovorila "trudim se". Ona je nato rekla "krivo gledaš". E to me sad jako začudilo. Kad sam ja ikome rekla da nešto krivo gleda? I onda sam shvatila : želi biti nadmoćna. Njezin jadan ego ne može podnijet da netko radi nešto što ona ne odobrava. Pak sam se nasmiješila u sebi. I eto. Zato nikome ne pričam o drugom djelu svoga života. Svjetovni život, ovaj koji živim svakodnevno otvoren je i transparentan za svakoga. Jer je nevažan. Jer ne iskazuje mene. Iskazuje samo moje postupke u datim okolnostima. I još se trudim da te postupke i te situacije napravim smiješnima. Tako da nasmijem i zabavim sebe i ljude oko sebe. Ono što je važno, ono što sam ja, skriveno je i pomno čuvano. Baš iz razloga što znam kakve su uobičajene reakcije drugih ega na mene bez ega. Strahovi. I kasnije agresija i silovanje u mozak. Pa tako imam dva lica. Jedno je lice za predstavljanje a drugo je ono koje vide samo malobrojni. To drugo, to sam ja. |