Kao što sam već rekao naša je udruga katolička. Prije svakog sastanka se pomolimo i po završetku sastanka. A i naši izviđači također čitaju na nedjeljnoj misi, i to vođe pa bi i bio red namene da čitam pošto sam sljedeće godine vođač. I tako moja priča počinje. Ja sam već na sastanicama govorio da ću čitat ali nisam imao samo preveliku tremu. A onda sam prošlog sastanka odlučijo da ću čitat, poslije sastanka išao sam navećer na misu sa Nikolinom ona me uvjeravala da će bit dobro, i da se nesekiram. i došli smo u crkvu ona mi je dala teksta ali nije znala koji ću čitat pa mi je dala da ponavljam dva teksta koja je mislila da ću čitat, i nakraju dobro je odabrala. I ja sam se otišao spremitu haljinu. I došao je velečasni i naklonli smo se i otišli smo. Mene je sve vrijeme srce jako kucalo i mislio sam da će mi iskočit koliko je jako kucalo. I jako se pojačalo kad sam sve bliži bio čitanju, bio sam u strah. I došao je taj tren ja sam se ustao otišao do ambola i krenu čitat noge su mi se jako tresle i ruke drhtale, ali čitao sma be greške i bivo sma sve smirenij dok nisam pročitao. Kad sam pročitao sjeo sam na stolicu i odahnu i sam sebi reko "uspio sam". Prijatelj do mene j ee rekao da sam dobor čitao i da su mi ruke vibrirale od treme. I kasnije je sve prošli, i ja sam promilsio što mi je rekla Nikolina, rekla je da se nemam čega bojat da je to lagano i imala je u pravu, i ja ću je bit zahvalan, da nije bilo nje ja nebi nikad čitao. A kasnije mi je Velečasni mi je rekao da sam izvrsno čitao i da nije zano da tako čitamo, ate riječi su mi podigli samopouzdanje i otvorile novi put do postanaka vođe. A za sve to mogu zahvalit Nikolini i UKIJ-u. Hvala vam!
Post je objavljen 05.11.2008. u 19:54 sati.