Marketing
VOLI ME
Tiho je ustao i počeo se oblačiti.
Prenula se iz sna.
- Kamo ćeš – upitala je.
- Moram ići – rekao je.
Pogledala je na sat što je stajao na noćnom ormariću.
- Dva su sata izjutra, kamo sada moraš ići?
- Moram – rekao je.
- Ne možeš.
Nastavio se oblačiti.
- Ne možeš.
- ...
- Čuješ li?
- ...
- Moramo razgovarati.
- O čemu to? – napokon se oglasio.
- O ovom večeras, o nama.
- O nama – začudio se.
- Da, o nama.
- Pobogu što ti je? Ne postojimo mi. Postojiš ti i postojim ja. Mi radimo za ZUPEL. Večeras je pala vrhunska ševa. Mogli bi to ponoviti. Ali to je sve.
- Kako to možeš reći? To je okrutno.
- Zašto je okrutno? Samo sam iskren. Nemoj mi reći da ti to nisi željela, da sam te iskoristio ili takvo što...
- Okrutno je jer nam uskraćuješ šansu.... šansu da budemo sretni... znam da možemo biti sretni... mi zavrjeđujemo više od ševe... zavrjeđujemo biti I S T I N S K I sretni.
- Sumnjam da itko više na ovom svijetu može biti sretan u dvoje duže od tri dana.
- Ti si cinik!
- Kronični.
Odjenuo se.
- Laku noć.
Lice joj se izobličilo u plačljivu grimasu. Okrenuo se i požurio da izbjegne scenu. U prolazu je zgrabio kaput sa vješalice i izašao.
- STANI! – vrisnula je dok je zatvarao vrata.
Pozvao je lift.
Izjurila je za njim posve naga.
- STANI!!!
Riječ je dugo odzvanjala hodnikom.
- Isuse, Mirjana molim te nemoj raditi scenu – rekao je prigušenim glasom.
Prišla je drhteći, izbezumljena lica, suznih očiju.
- Moramo razgovarati.
- Slušaj, netko će naići...
Molećiv pogled očajnika.
Nije to ljubav, znao je, to užasan strah od samoće i starosti, ludilo i bol...
- Dobro, razgovarat ćemo, ali sutra – rekao je pomirljivo – ok?
- Zakuni se.
- Zaklinjem se.
- Zakuni se majkom!
- Bože Mirjana, nismo djeca...
- Zakuni se.
- Razgovarat ćemo sutra, majke mi, ok?
- Dobro.
- A sada briši natrag. Navući ćeš upalu pluća, pobogu.
Te su riječi došle kao melem na njenu ranu.
Stalo mu je, pomislila je, ipak mu je stalo.
Približila mu se, propela se na prste i nježno ga poljubila. Uzvratio je poljubac i nježno ju pogladio kažiprstom po licu. Žalio ju je. Ali žalio je sve ljude. Završiti u Paklu i neprestano se nadati Raju, to je najstroža moguća kazna.
Lift je stigao uz bučan tresak.
- Moram ići – ponovio je.
- Dobro.
- Do sutra – rekao je.
- Do sutra - rekla je dok je zatvarao vrata.
Bože koliko muke za malo tople minđe, pomislio je kada se lift počeo spuštati. Svaki put sve gore. Luđakinja na treću smijeni luđakinju na kvadrat. Morat ću nešto promijeniti u svom životu. Ili se zarediti ili otići na Tajland. Nema trećeg.
Izašao je iz stare socijalističke višekatnice u hladnu zimsku noć. Bilo je minus šesnaest i na ulici nije bilo žive duše. Podigao je ovratnik kaputa, zavukao nos i produžio korak. Želio je čim prije stići u svoj blaženi mir, napraviti čaj, upaliti mirisnu lampu, kapnuti par kapi paprene metvice i bergamonta, udobno se smjestit na fotelji u uglu sobe te pri mekoj svjetlosti stojeće lampe napokon dokrajčiti knjigu koju je čitao već mjesecima.
Ispraćala ga je čeznutljivim pogledom.
- ... volim te... volim te... volim te... – šaptala je u transu.
Kada je zašao za ugao zgrade na orošenom dijelu prozora nacrtala je srce probodeno strijelom.
Oh Bože, učini da shvati... napravi da me voli...
Kleknula je na pod, sklopila dlanove i počela glasno moliti: Oče naš koji jesi na nebesima ...
Post je objavljen 05.11.2008. u 10:03 sati.