Pregled posta

BANG-BANG...SHOOT-SHOOT...

Slušaj me, reći ću ti samo da znaš s kim imaš posla...

... Ušao sam u prostoriju. Bilo je 16 sati i 33 minute. Einstein je zamišljeno sjedio pred školskom pločom i promatrao redove brojki i formula. Kada me je ugledao odmah je znao koliko je sati.
– Točno je 16 sati i 33 minute – rekao je iako u prostoriji nije bio sata.
– Aha – rekao sam.
– Točan kao smrt – rekao je mirno, ustao, popravio kravatu i dodao – 'oćemo?
Naciljao sam ga ravno među oči.
Njegov pronicljivi ali tužni pogled dobroćudnog lovačkog psa bio je pun oprosta i govorio je kako je sve relativno. Znao je da u jednoj od bezbroj vremensko-prostornih varijanti on stoji na mom mjestu i da mi cilja u međuočje.

... Nietzschea sam sredio u Pompejima. U to se vrijeme muvao po Italiji. Penjao se po planinama, navlačio granje iz doline i na vrhovima palio velike krjesove. Pritom bi veselo zaplesao gol – moram priznati ne bez ritma kako bi čovjek očekivao od tog mrgodnog usukanca – te bi zapjevao na nekom nepoznatom jeziku. Deset godina kasnije, kada sam na otoku Karam–Ti–Tetku u Polineziji sređivao zloglasnog poglavicu Na–Kurac–Te– Nabijem, spoznao sam da je Nietzsche pjevao upravo tim, danas zaboravljenim jezikom Kurčabu Indijanaca.
U trenutku kada sam kročio u prostoriju promatrao je enkaustičku slikariju što je prikazivala raskošan Dionizijev tulum.
Ošinuo me je bijesnim pogledom ljutit što mu kvarim mir.
– Zbilja si težak tip – rekao sam posegnuvši za pištoljem.
Nasrnuo je kao ris. Pohvatali smo se kao mahnite zvijeri. Uspio mi je odgristi dio uške.
– TI TREĆERAZREDNI FILOZOFSKI ŠMIRANTU – vrisnuo sam. – TI WAGNEROVA KUČKO... UBIT ĆU TE – urlao sam.
Kipio je od bijesa i režao kao pas.
Borba je potrajala dobrih desetak minuta kada sam mu napokon uspio slomiti vrat.
«Skalpirao» sam mu brkove za uspomenu.

... Marx je bio u kadi kada sam provalio u njegov londonski apartman. Glasno je pjevao Marseljezu šljapkajući ritam po površini vode.
Pričekao sam da završi.
Ušao je u dnevni boravak s ručnikom omotanim oko struka.
Onako mokre kose i brade, umjesto uobičajeno našušuren, jedva je nalikovao na sebe.
– Tko ste vi – pitao je – što hoćete?
– Egzekutor – rekao sam.
– Tko vas šalje? Onaj anarhist, Proudhon, zar ne?
– Jok – rekao sam.
– Ako ne on, tko onda?
– Ne mogu vam reći.
– One mutikaše, Bakunjin i Nečajev?
Nisam ništa rekao.
– Dobro, razumijem, ne možete mi reći... ne želite mi reći., što već... Nego da vas nešto pitam, smijem li?
– Slušam.
Raspričao se, mudrac. Pokušao me je pridobiti dijalogom i filozofijom, dakako, premda je to bilo više Engelsovo područje. Uvidjevši da sam posve imun na dijalektički materijalizam i slične stvari odustao je rekavši – Dobro mladiću, vidim da ste odlučni da me skratite za glavu... To je u redu... poštujem to... poštujem svakog tko je spreman ići do kraja zbog svojih ideala pa makar oni bili posve promašeni. Poput onog luđaka Thor Heye– – – ... Heye– – –... Bože kako li mu je ono ime?
– Heyerdahl.
– Da, Heyerdahl! Iako se kod njega ne radi o idealima već o tezi, al dobro sad...
Bio je simpatičan čiča, nisam mu imao srca reći da ovo ne činim zbog ideala.
– Falit će mi Engels – zamislio se – zapravo falit ću ja njemu... Recite mu da mi je bila čast surađivati s njim. Mislim da smo uspjeli malo razmrdati stvar.
– Reći ću mu.
Udahnuo je duboko.
– Dajte.
Na e metak je već svrdlao njegov mozak.

.... Picasso je bio harlekin.
Rekao je – Došli ste me ubiti? Otiđite ubiti Bretona pa se vratite, imam posla.
– Breton je mrtav – rekao sam.
– E, jebiga, dajete onda Ćubrilovića.
Šutio sam.
– Dobro – široko se osmjehnuo – dopustit ću da me ubijete samo pod jednim uvjetom: sjedite da vas portretiram.
Imao je stila, zato sam sjeo, a on me je počeo slikati.
– Zapravo, drago mi je da ste došli – progovorio je nakon nekog vremena.
– Zar?
– Bogami, sve mi ovo ide na kurac – povjerio mi se. - I Françoise, i Sabartés, i Claude, i Rusi, i francuska komunistička partija, i Sartre, i taj nacionalistički pikzibner De Gaulle... Kakvo sranje i plićina! Probudim se ujutro i ne mogu naći jedan dobar razlog zbog kojeg bih ustao pa ostanem ležati u krevetu do podne. Onda dođe Françoisa i sluškinja pa me kume i mole da ustanem... Uvjeravaju me da je život super, kao da ja to ne znam, al meni je dosta, stvarno dosta...
– A slikanje?
– Nema se što više slikati. Sve sam već naslikao...
– Osim mog portreta – rekao sam.
– I to će uskoro biti gotovo. Evo!
Ustao sam i pogledao portret.
Nije mi se svidio. Nisam ništa rekao, niti je on očekivao moj komentar.
Izvadio sam pištolj.
– Ooooo, lijep pištolj. Fina paradica. Želite li vidjeti moj?
– Ne.
Nanišanio sam ga.
– Samo tako? – nacerio se.
– Samo tako.
Povukao sam obarač.

– Eto, da ne nabrajam dalje... Vidiš Huc, znam o čemu sad razmišljaš. Pitaš se jesam li ispucao svih šest metaka ili samo pet. Iskreno da ti kažem, od čitave ove gungule ni sam ne znam više. Ali ovo je magnum44, najmoćnija pljuca na svijetu i pretvorit će ti glavu u kašu dok si rek'o parizer. A sad zapitaj se jesi li rođen pod sretnom zvijezdom nebeskom. Dakle, reci gnjido!

– Zdenko, ubijaš me svojim idiotskim pričama. Zar ne možeš ni minutu šutjeti?... Julkaaaaaa, još jednu rundu, u vražju mater... I makni više tog jebenog Thompsona...

- Evo, sad će...




Post je objavljen 24.10.2008. u 05:45 sati.