Sada je opet došlo vrijeme da buljim u strop ležeći na zgužvanim plahtama. Zatvaram vrata za sobom. Sasvim nečujno i bez treska ovaj put. Odrasla sam malo više. Sada se mirim s tim da se neke stvari jednostavno moraju dogoditi. Možda sam jednom ranije često griješila, ali ovaj put sam bila u pravu. Itekako sam bila u pravu. I nakon svega ne osjećam se nimalo tužnije nego prije. Bojim se samo da bih mogla postati hladnija nego ikad prije. Jer stvarima zbog kojih sam se nekad kidala se sada smijem bez zadrške. I moja razočaranja nisu ono što su bila nekada. Nekad su ona bila suze, sada su ravnodušnost.
Post je objavljen 10.10.2008. u 18:39 sati.