Bila sam se posvađala s njim večer prije nego je otputovao. I to me doista ubijalo u pojam. Na neki način sam bila užasno ljuta, a na drugi sam bila previše tužna. Putovao je u 5 ujutro. Budilica me nije probudila. Da ga pozdravim. Da se pokušamo pomiriti. Ne. Ja sam zaspala. Inače se budim na svaku vibraciju na mobitelu. Ali ovo sam prespavala. Probudila sam se tek kasnije. A do onda je vjerojatno već prešao granicu.
Cijeli dan sjebana. Spremam stvari. I dva kondoma neiskorištena koja imam već poprilično dugo. Ipak ih stavljam u novčanik. Zlu ne trebalo. Iako sam znala da ih neću koristiti.
I krenula na put. Mnogi umorni. Spavaju. Ja ne mogu. Previše sam tužna, ali trudim se ne izgledati tako.
Dok dolazim u Prag razmišljam si da je i on već ondje. U istom smo gradu. Udaljeni svega nekoliko kilometara. A mene ubija to što ga neću vidjeti. Ne želim ni pomišljati što li radi tog trena.
I slijedeći dan prolazi mnogo dečkiju. Prolaze. Samo prolaze. Kadkad se i zaustave. Ne polazim za njima. Još uvijek se nadam njemu.
I da. Dočekala sam ga. I da. Poljubio me kad smo ostali sami. I da. Opet sam uživala. Ruka u ruci. Miluje me. Mazi. Ne da me nikome. Iako raščupana, polugola, bez šminke...kaže mi da sam lijepa. Gleda me. Plavim očima. Stalno me gleda. Čvrst zagrljaj. Uzdasi na uhu. Vreli uzdasi. Najnježniji poljupci. Nježne riječi. Sasvim tiho.
Drugu večer sam zaspala. Sve sam to propustila ponoviti. I uvijek ću žaliti zbog toga.
Vratili smo se. Počinje zauzimati tvoje mjesto.
Morala sam te pitati varaš li svoju djevojku. Ne znam kako da shvatim odgovor: "Pa malo..."
Post je objavljen 29.06.2008. u 13:19 sati.