Prije par dana krenem ja na job, naravno, podbuhnul i krmeljav, nadrkan kaj moram delat, sve mi ide na kurac. Al dobro, stavim si sluške na uši, malo Metallice za rano jutro, da me razbudi i prodrma, pa sam nekak doklipsal do placa. I tamo me zahalta jedna gospodična.
- Imate par minuta vremena?
Obično kažem da nemam, jer mi se ne da objašnjavat da nisam zainteresiran za genijalni popust od 50% u kineskom/meksičkom/andaluzijskom/nepalskom restoranu, al samo ak sad odma izkeširam 150 kuna i bla, bla... Isto tak mi se ne da odgovarat na ankete tipa koju kavu pijem ujutro, s kojim papirom si brišem rit i da li se brijem sa Wilkinsonom ili sa satarom. Ovaj put sam rekel da imam, vjerojatno zato da si još jenput potvrdim da je „Žao mi je, nemam par minuta.“ zapravo izvanredan odgovor.
I tak ja velim da imam par minuta i krene ona u frontalni napad.
- Znate mirovinski fondovi (tu se već isključujem)... bla, bla, bla... drugi stup... bla, bla, bla... 7% godišnje... bla, bla, bla... prelazak u drugi fond... bla, bla, bla... mi najbolji... bla, bla, bla... veći prinos... bla, bla, bla... evo recimo, ako smijem pitati, koliko Vi godina imate?
- 37 – rekoh ponosno i posrano u isto vrijeme. Fakat sam star.
- Odlično. Znači do starosne mirovine imate još 30 godina, nešto manje, pa ako pogledate naš prinos....bla, bla, bla...
Tu sam je prestal slušat, počelo mi zvonit u ušima i obuzela me neka vrtoglavica, onak ko kad se naroljam,sam ne tak lijepo.
30 GODINA??????
Jebotipasmaterupičkudatijebopakajjeovo????
Još 30 jebenih godina??
Mlada damo, loša vam je prodajna strategija. Da ste me uhvatili u subotu, kad mi puca kurac za posao, možda bi i razmislil, a ovak, taman dok idem na posel vi me iznenadite sa predivnom budućnosti. Umjesto da pređem u vaš mirovinski fond, mislim da bi bilo bolje da me opizdide tom torbetinom posred čela i ja lijepo padnem u komu i zbudim se za 30 godina, nešto manje.
Opralo me to. Al fakat je. Još 30 godina „arbeit za gazdu Kurta“. Još 30 godina gutanja govana od raznih šefova koji guraju prst u uho dok telefoniraju, isto to uho čiste na poslovnom sastanku sa ključem od auta, tajnici govore „Joj mala što si dobra“, i krkaju janjetinu po poslovnim ručkovima.
To je perspektiva koja me očekuje?
Jebo me pas kaj ne bi radije izigraval John McClanea i skočil u otvor za lift.
Jer nakon tih 30 godina me očekuje zaslužena mirovina uz kopanje po smeću, umiranje bez lijekova i nikog ne bu zanimalo da li sam opće živ i kak mi je.
U to vrijeme će unuci današnjih političara sjedit u saboru i uvjeravat me da će nam bit bolje, samo što nije.
Budućnost.
E jebeš mi mater ak se sad ne odem napit ko guzica.
Post je objavljen 03.04.2008. u 14:49 sati.