vratim ti se tako,
svakih par godina
kad uštedim dovoljno samodostatnosti za nostalgiju
ja prebrojim rotacije sunca u porama
i skuckam vremena kao novčića
taman koliko treba
za još samo jedan šut snovite naivnosti
da se zanesem
kad zaigram uvijek posljednji rulet maštanja
i na istu boju propuštene sreće
uložim sve žetone stvarnosti
oznojenim dlanovima fantomskih dodira
već unaprijed zapisana na površini čohe
u rasap linije života i linije srca
prokockam svakoj idili malo duše,
kad ti se tako vratim,
svakih par godina,
ja utonem svoja profana jutra
u tvoje oči poput las vegasa,
pamteći poslije dugo koliko je velika pustinja,
i nepobjediva slabost
Post je objavljen 19.03.2008. u 07:51 sati.