Kao da me nešto guši u plućima, pritišće me svom silinom svemira, ne da mi da dođem do zraka. Sva moja nastojanja da se oslobodim iz tog čeličnog stiska sumnje, tuge i zdvajanja jednostavno su beskorisna. Divljačka bol koja i mene i svaku moju misao probada bodežom nesigurnosti i čežnje proganja me od trenutka kada otvorim oči pa do onoga kada ih sklopim i zaspim. Sanjam ju. Čitavu noć me bode-u prsa, u trbuh, u srce. Ne jako, ali dovoljno da znam da je tu i čeka me da se probudim. Ponekad me strah probuditi se i otvoriti oči. Strah me jer znam da ću opet vidjeti to grozno lice iščekivanja, lice koje ništa ne otkriva. Samo plaši. Uz sav taj strah, čežnju i bol potrebno je funkcionirati. To mi je valjda najteže. Lakše bi bilo prepustiti se strahu ili boli-upasti u neki delirij, groznicu ili nešto slično i bit svjestan sebe samo u fragmentima jave. Ne funkcionirati. Teško je ustati se ujutro. Pomisao na sve izazove koji me čekaju taj dan stvara nesnošljivu mučninu. Ali izdržim. Prvi je izazov najteže svladati. Suočavanje s novim danom. Nakon toga sve je relativno lako. Čak i disanje.
Onda Opet dođe prokleta večer. I opet me nešto stisne u grlu i guši me. Zašto ne mogu imati ono što najviše želim?!
Nikad dovoljna, Jess
Post je objavljen 29.02.2008. u 22:43 sati.