I'm catching up on old unread Dilbert Blog posts.
Umesto da odem da spavam, to jest. Prošle noći sam legao negde posle 4 izjutra. Naredni dan je bio Božić, Hvaljen Hristos, Voistinu se Rodio, ali sutra je Radni Dan, Najebao Sam.
No razlog zašto pišem ovo je što čitam baš ovaj post o mogućnosti nespavajućeg života. Premda obožavam da spavam i smatram krevet svojim najboljim drugom (eno u pozidini čujem njegov glas, zove me tiho: Sibooooniii... dooođiii, to sam ja, tvoj krevet...), ipak, život bez spavanja, ma gde bi mi bio kraj... Pod uslovom da samo ja imam privlegiju ne-spavanja, jer ako smo svi isti, sve bi bilo isto, tih dodatnih sedam-osam sati bi neko drugi pojeo pre mene...
A nekad baš ne mogu da spavam, ležim, slušam komšije, gledam sunce na istoku kako se pomalja....
A šta bih bez snova? Preživeo bih, kao što se može živeti bez toliko toga... Ali snovi daju sve ono što pravi život često ne može: sanjao sam devojku što mi se sviđa (i znao sam da sanjam, ali nisam mario); sanjao sam svog psa kog više nemam... Sanjao sam i čudne gluposti: kao ja u Rusiji, otišao zbog kamena u bubregu, u ogromnoj čekaonici sto za kojim sedi sestra i svi se tiskaju okolo, proguravam se i dajem zdravstvenu knjižicu i govorim na srpsko-ruskom kako sam upravo prijehal iz Belgrada....
Da li je to bilo one noći kada je doktor Živago bio na televiziji?! O bestraga mu glava!
Post je objavljen 08.01.2008. u 01:42 sati.