Još jedan dan je prošao...
3. prosinac 2007. Eto, davno je bila 1988. Nisan ni makla prston, a prošla je godina dana od kad san slavila svoj jubilarni 18 rođendan koji mi je ˝najvažnije˝ donia pravo da izađen na izbore, i eto sad iman već 19. To mi je baš neki glupi broj. Šta ja znan, već starin... :) Vrime je da nađen momka, udan se i iman dicu kako bi moja baba rekla. Al meni je baš dobro samoj. Uživan sa ljudima koje san upoznala na fakultetu i provodin najbolje dane svog života. Najbolje je studentsko doba. Nije mi ža šta san se odlučila za još par godina učenja. Super mi je odi među zrelim ljudima koji su pametni, znaju šta žele, veseli su, druže se jedni s drugima itd.
Konačno san doživila to da upoznan odrasle momke koji nisu u pubertetu i ne vataju cure za sise i guzice već se s njima može pričat normalno o svakoj temi.
Rođendan nisan slavila. Prerasla san to. Dovoljno mi je da su se tog dana sjetili ljudi do kojih mi je najviše stalo. Prerasla san puste poklone, proslave sa puhanjem svjećica na torti, otvaranje voćnog šampanjca, puhanja balona, smišljanja igrica za dicu pozvane na proslavu itd.
Bio je to jedan običan dan. Kao i svaki drugi. Zaželila san sama sebi da i dalje buden zdrava, optimistična, vesela i da uspješno završin fakultet šta mi je ipak trenutno najvažnije jer sam pa mogu reć preambiciozna i želim bit netko i nešto. Ne treban bit poznata, al želin da me se prepoznaje po uspjehu, idejama i vječnom osmjehu na licu.
Post je objavljen 04.12.2007. u 14:02 sati.