Sad sam i to siguran.
Našao, sam novi posao. Dobro, nije da sam ga mukotrpno tražio, pa nakon osamnaest krugova razgovora prošao na oduševljenje poslodavca, ali posao je posao. A i poslodavac je zadovoljan. Znam, čuo sam da je to rekla moja, još malo pa bivša, šefica. Isto tako, to je situacija u kojoj ne možeš reći ne poslu, jer ispadaš razmaženo cvilidrete koja ne bi radilo i izmišlja toplu vodu, a posao mu se doslovno daje, čak ni ne nudi, nego doslovno daje.
Šefica je zbilja održala riječ i našla mi posao, riječ da bih rekao. Osjećam se lagano pod protekcijom, i iako bi se moglo moralizirati na tu temu vjerujem da bi 90 % posto ljudi bilo sretno da im posao samo tako padne s neba.
Šta da kažem, nisam poslao nijednu zamolbu, doslovno nisam ni prstom mrdnuo...
Samo sam čekao.
Dok s druge strane moja najdraža kolegica trpi zbog "grijeha" nekih drugih ljudi i ispašta ni kriva ni dužna.
Odrasli zbilja znaju biti gori od djece kada se počnu inatiti. Drž' se kolegice, i želim ti da što prije nešto nađeš...
Glede zemlje u Istri ništa novo, čekaju se papiri. Uzbuđenje je splasnulo do te mjere da sam skoro zaboravio na tu temu.
Možda da sa tim novcima kupimo nešto u Lici?
Možda polovni BMW i kožnu jaknu (ovo je nešto interno, joj koliko smijeha je bilo u subotu)?
Kao da će to sada biti ne znam koja lova...
Razmišljam o tome da se prihvatim pisanja jednog posta po zadatku. Tema je malčice kompleksnija i zahtjevnija od mojih svakodnevnih, pa ću još malo razmisliti...
Mislim zbilja, čudna, mogla si mi dati dva još kontradiktornija, različitija pojma, pa da zbilja bude prava borba oko pisanja.
I na kraju jedan stih od Đoleta:
Slab sam ja igrač za subotnje gužve,
al shvatam po malo te pokretne spužve.
Neko pijan,
lakše život odrobija.
O daj okreni, taj ringišpil...
Post je objavljen 03.12.2007. u 12:49 sati.