U zadnje vrijeme, govorili mi dobri ljudi: A mogla bi i ti otvorit blog!
Šutim...mislim...govorim: A mogla bi, ali ne još. Trebam ja to dobro prokuvat u sebi.
Kuvam, miješam...piskaram nekakve ideje u svoj blok za blog..slažem komadiće puzzlea..
Istovremeno, ubacujem komentare nekim dragim ljudima, pa šetam dalje, zalazim u neke druge uvale. Vidim, i tu je lijepo! Pa zaplivam, zaronim, jedrim, letim, igram se, veselim se!
I odlučim! Mogu ja TO!
Ulijeće mi inspiracija, olovka igra na papiru. Volim zapisivati misli na papir, oduvijek. Jako volim taj osjećaj, kad u ruci držim olovku ili kemisku (svejedno). No, došlo je novo doba - tipkovnica i ekrana. Pa, ide me i to. Prve stihove otipkala sam na tatinoj staroj Biserici.
I sve tako, polako, slažem te puzzlice u glavi...kad odjednom...blokada!
Znate ono, kad slažete neku sliku (puzzle) i dođete do neba, ili nekog jednoličnog motiva, pa nikako da pronađete taj komadić, taj ključni komadić koji otvara vrata prema dovršetku cijele slike?
Gledam, buljim, stavljam očale (+1,0)...nikako da ga ugledam. Zablokirala totalno, i ni makac!
U takvim momentima, dobro se malo odmaknuti od slagalice i pustiti da se sve slegne, nek se mozak malo odmori.
I upravo to napravim, odmaknem se od svega.
Ali, ne želim zapustiti drage mi ljude, pa odem do njih, pročitam šta pišu...ne komentiram, ustrajat ću.
A tamo, baš sve lipo štima, i bez mojih komentara. Pa me uhvati neka malodušnost, i zavrnem u sasvim drugom smjeru.
Sa "Mogu ja TO!" prešla sam na "Šta će mi TO?" i počnem se trovati: Pa šta ću ja tu ponuditi? O čemu ljudima pričati? Moje priče, moj život je dosadan! Koga to zanima? Zašto otvarati dušu, koga briga za moje osjećaje? za moj život? za moje viđenje stvari? Padam sve dublje i dublje u ponor malodušnosti. Zbog takve malodušnosti, u svom proteklom
životu, propustila sam ostvariti mnoge svoje divne ideje. Manjak samopouzdanja! Užas jedan!!
Opet me opsjedaju misli, opet punim svoj blok za blog i kažem sebi: Mogu ja TO! Jer ja to ŽELIM!
I bit ću još jedna od istih, možda tek nijansu drugačija, onoliko drugačija da bi ostala svoja.
POBRATIMSTVO LICA U SVEMIRU
/Tin Ujević/
Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima
žive
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Post je objavljen 23.11.2007. u 08:57 sati.