On je osoba s kojom bi mogla biti cili dan....
Osoba koja mi fali kad jedan dan prođe a da nismo popili kavu...
Onaj s kim najviše volim pričat, koji zna o meni puno...
Njega sam samo jednom ljubila i bilo mi je lipo..
Nikad mu više prva nebi prišla na taj način, ali ni zaustavila ga kad bi on započeja nešto..
Volin ga, ali kao neku jako dragu osobu, ne kao nekoga u koga sam zaljubljena..
On je moj najbolji prijatelj!
Ali koliko god razmišljala, koliko god pričala s njim ili drugima, ne mogu shvatit šta se događa s nama! Prijateljski je nekoga zvat u 4 ujutro pijan, ali jeli prijateljski tražit da se nađete i kad to odbiješ komentirat "sama si kriva, ja sam te zva"?
Jeli prijateljski reć da ne propuštat samo pijane razgovore nego nešto drugo?! A sutradan se pravit druga osoba i normalno pričat o pizdarijama na kavi.
Trudin se misliti da samo umišljam, ali vidim da nešto tu ima. Osjećan to, kao što sam jednom davno osjećala da cemo završit skupa, da je obostrano to između nas! I ne shvaćan ni sebe. Zašto to ne zustavin?! Zašto ga želin opet poljubit kad ne parim zaljubljena? Kad mislim da mi je samo prijatelj?!
Da mi bar netko objasni šta se događa!!!!
Post je objavljen 14.10.2007. u 16:03 sati.