Walking Around
Dešava se da sam sit toga što sam čovek.
Dešava se da ulazim u krojačnice i kina
venem, nedokučiv, kao labud od belog sukna
što plovi u vodi rađanja i pepela.
Miris berbernica tera me na glasan plač.
Samo želim odmor od kamena ili od vune,
samo da ne vidim prodavnice i vrtove,
ni piljarnice, ni naočare, ni liftove.
Dešava se da sam sit svojih nogu i svojih noktiju,
svoje kose i svoje senke.
Dešava se da sam sit toga što sam čovek.
Pa ipak, bilo bi divno
uplašiti beležnika otkinutim krinom,
ili usmrtiti monahinju udarcem uha.
Bilo bi divno
ići ulicom sa zelenim nožem u ruci,
i vikati dok se ne umre od studi.
Ne želim više da budem koren u tmini,
lelujav, opružen, cvokoćući od sna
dole u vlažnom škembetu zemlje,
sišući i misleći, jedući svakodnevno.
Ne želim za sebe tolike nesreće.
Ne želim da nastavim kao koren i grob,
samotno podzemlje, podrum sa mrtvacima,
sravnjen sa zemljom, umirući od muke.
Zato ponedeljak gori kao nafta
kad me vidi sa zatvoreničkim izrazom lica,
i urla prolazeći kao ranjeni točak,
i krvavim korakom grabi prema noći.
I baca me u uglove, u vlažne kuće,
u bolnice kroz čije prozore vire kosti,
u obućarnice neke što vonjaju na sirće,
u ulice užasne kao pukotine.
Ima ptica sumporne boje i groznih iznutrica
koje vise s vrata kuća koje mrzim.
Ima zubala zaboravljenih u ibricima.
Ima ogledala koja bi trebalo da plaču od straha i stida.
Svud ima kišobrana, otrova, i pupkova.
Šetam s mirom, sa očima, sa cipelama,
sa besom i zaboravom.
Prolazim pored biroa, ortopedskih radnji,
i dvorišta gde rublje visi na žici:
gaćice, peškiri i košulje što plaču
lagano lijući prljave suze.
Pablo Neruda
Post je objavljen 30.08.2007. u 13:45 sati.