U grudima mi snažan krik zatomljen,
Skupilo se u njemu more raznih isprika.
Moram jecaj iz sebe očajnički pustiti,
I moram, sve što želim, ovog trena izustiti.
Moja si misao, svakog novog dana,
Jasna želja sa kojom na počinak krećem,
Razlog si svih mojih koraka naprijed,
I oprost koji u svojim greškama susrećem.
Znam kako ti ponekad gušim slobodu,
Odgovor znam, a opet postavljam pitanje.
U tim ti pitanjima svoje odgovore nudim,
Kakve ja kreiram, ne poštujući tvoje znanje.
Oprosti, znam da sam nekad tako teška,
Posesivna i puno bih toga htjela znati.
Nikad sretna, nisam sebe nekome nudila,
A sad tebi odjednom puno toga želim dati.
Znaš da te ljubim, da sam samo tvoja,
Sjedinjena s tobom u samo jedno biće.
Pomozi mi da prevladam ova previranja,
Jer se o nama radi, oboje nas se dotiče.
Nauči me strpljenju, kad si mi postao sunce,
Tvoju energiju primam kao najjače kresove.
Znam dušo da sam svojom inpulsivnošću,
Stotinu puta ti priredila neočekivane stresove.
Predobro me poznaš, prejaka je ljubav u meni,
I kad tražim oproštaj, kroz prste mi progledaj.
Vidi me kakva sam u onim trenucima sreće,
A kad sam tužna i sjetna, tada me ne gledaj.
Jer tada plačem, tad mi je teško i bolno,
I često ti kažem ono što ne mislim reći.
Oprosti mi dušo, nekad zaista pretjerujem,
Nedaj da to bude razlog i prepreka našoj sreći.