Blog.hr je bio danima u remontu pa nije moglo da se piše.
29. novembar je pao u sredu, pa se sa setismo starih dana: e da je ono vreme, sad bi spojili vikend sa vikendom, imali bi 9 dana, hej, 9 dana...
Ali istog dana je usledila afera sa zabranom kineskog filma. Nisam mogao da poverujem kad sam čuo. Fucking unbelievable! Hilarious! Eto slike onih vremena, ali na drugi način. Sa zanimanjem sam pratio reakcije, najviše me je zanimalo kako će se oni koji su uvek antiprotivni javiti da objasne kako je ipak dobro zabraniti film koji ionako nije neki. Film je ipak prikazan, dobro je, evo svica u tunelu, kako-tako-bolje-nego-nikako, približili smo se zdravom razumu za par milimetara.
Konačno smo, prekasno, primljeni i u ono partnerstvo za sir. Ne bi bilo posebno zanimljivo da nije bilo bloga Srđana Kusovca, gde sam pročitao da je Turkmenbaši još od ranije jedan od partnera. Pa što ne bi konačno i mi, bestraga mu glava.
Redovno čitam blogove na B92. Ima zaista dobrih postova i komentara. Samo me nervira što postove zovu "blogovima". Još malo, i takva terminologija će (ako već nije) ući u lokalni Oksfordski rečnik, i gotovo.
Već nekoliko meseci ne kupujem "Vreme". Ne primećujem neku razliku u svojoj glavi. (a i kako bih primetio?) Parama ušteđenim od novina povremeno popunim loto listić.
U subotu sam u podne krenuo u grad, i zabio se u radikalsku gužvu. Iako sam znao za njihov miting, nisam računao da će i oni doći koji sat ranije. Na semaforima sam gledao ispred sebe, izbegavao sam da dižem pogled ka radikalskim facama u autobusima. Mogu li sakriti da nisam njihov? Njihovom šefu od srca želim da odigra svoju predstavu do kraja. (Nisam se proveo kao Goran Marković.)
Isto veče, na žurci, bučno, mračno, javlja mi se neko, ne mogu da prepoznam. Bečim se, bečim, na kraju moram da pitam ko beše... Ajoj! Lupam se šakom u čelo, kažem izvini, znaš ja sam mator i senilan. Kasnije se drugi tip pozdravlja sa mnom, pozdravljam se i ja, gde si, šta ima. Odmah zatim pitam jeli a sa kim sam se ovo sad pozdravio... Ajoj! Uopšte nisam poznao! Nema zvuka, slika mutna, moje mozgovne vijuge odbijaju da sarađuju.
Onaj "najebaćemo" maler od pre par postova ne prestaje da me prati. Stopalo mi je i dalje otečeno, boli samo kad se smejem. Na odbojci sam pre nedelju dana popio lakat u rebra, kanda je jedno napuklo. Kao kruna svega, ode lamela na kolima, a nisam prešao ni 15000 kilometara. Zbogom parice, kratko smo se družili.
Lepe dekle moderne ne padaju na zurke. O yeah.
Post je objavljen 05.12.2006. u 11:26 sati.