Dok se veselim maglovitom jutru, još je mrak, jesen došla, nekako iznenada, opet slova teku. Riječi dolaze pa pišem, činim ono što najviše volim. Sretna kad slova igraju lambadu, izlaze iz uma, pa ih tiho izgovaram dok tipkam tipkovnicom milom. Počet ću i rukom pisati kao nekad, jer jedna draga dobra prijateljica nema compa. Ima nas raznih financijski situiranih. Ona mi pomagala kad mi bilo teško, kad sam bila bez novaca, ne samo za comp nego i za hranu. Dijelile smo, Mira moja i ja, sve dobro i zlo. Prvo mi voće davala od svoje djece koje joj je majka donosila, a ja bila trudna s mojim ratnikom. Rekla je ne valja da nečega želim pa da nemam kao trudnica. Mmmmm fine jagode crvene sočno sam jela, trešnje, kajsije i sve prvo što se pojavljivalo na beogradskim pijacama. A i mi smo u vrtu imali iste crvene doktorke, tako se zovu narodski velike slatke trešnje. Nije falilo ni domaćeg sira, jaja, kajmaka, mesa, pečene paprike i povrća iz bašte. Hranila sam se kao kraljica, a za drugo smo muku mučili.
Mira je izrodila petero dječice, a muž je jako pio. Ja sam ga voljela. Jedino je prema meni bio, čak i jako pijan, pun poštovanja i pažnje. Ostale je vrijeđao, vikao na njih i tukao se. Jedino je, taj Muž moje Mire mene gotivio. Kao sestru. Nemam pojma zašto. Djeci sam za rođendane kupovala najljepše što sam mogla i pekla im torte. Pa smo se skupa radovali. I u ono luđačko doba neizračunate inflacije, uspjeli smo skupiti pare i kupiti zajedno svinju pa je podijelili na pola, svi zajedno. To se ne može zaboraviti. Nikada. Mira i Neša nemaju compa, ali dat će bog da će imati para koliko im treba, pa će moći i ovo pročitati. A ja njoj mislim pisati običnom poštom, ljupce joj otisnuti šminkom sa usana i poslati djeci po neki evro kako tamo kažu. Volim ih svih petoro, najstarija joj se kćer već udala.
Post je objavljen 06.10.2006. u 06:27 sati.