Kročila je nogom u sobu i stala je na tepih koji je pokrivao većinu poda. Zagledala se u njega. Sjetila se. To je tepih kojeg su ona i njena sestra Anne kupile kada su bile Egiptu. Bio je to tepih ručne izrade. Marcia je gledala u njega. Prisjećala se sestrinog zadovoljstva i iskrice u očima kada je kupovala taj tepih. Oooo kako su se lijepo provodile. Zašto nije više vremena potrošila na svoju sestru, zašto se uvijek nešto ljutila? Zašto? Takva su joj se pitanja stalno nametala. Nesigurno je ušla. Zapljusnuo ju je val tako poznatih mirisa. Zadrhtala je.Sjela je na bračni krevet. Još je bio razbacan i izgledao je upravo kao onog dana kada su Kevin i Anna se užurbano ustali iz kreveta. Sve je stajalo onako kao i prije. Ništa se nije promijenilo. Činilo se da je u toj sobi vrijeme stalo. Marcia se ogledala po sobi. Prisjećala se koliko je sati upravo tu provela. Sjećala se kada je satima pričala sa sestrom kada se posvađala s mužem, sjećala se svega. Ta su joj sjećanja puno značila, ali su bila bolna, prebolna. Rušila su njenu dušu. Shvatila je da u ovoj strci oko organiziranja pogreba nije stala i oplakala gubitak svoje jedine sestre. Kao da je bježala od susreta sa tom činjenicom, ali sada je već bila umorna i istina ju je sustizala. Plakala je. Prvi put u ovih tri dana. Izgubila je pojam o vremenu i nije znala koliko je dugo bila zatvorena u sobi. Trgnula se kada je čula lupanje vratima! U kuću su ušli Charles i Monica i nosili su zaista jednu veliku hrpu kutija.
- Vratili smo se! - vikne Charles.
Odgovora nije bilo.
- Teta Marcia! - sada je viknula i Monica.
- Evo me, evo me! - Pojavila se na vrhu stepeništa njihova teta. Govorila je drhtavim glasom i sakrivala je natečeno lice. Monica i Charles su znali da je plakala.
Pakiranje je počelo i uspomene su se izdizale iz prašine svijesti. Boljele su, užasno su boljele, ali svejedno su svima bile drage. Pakirali su se par sati bez prestanka što se može nazvati dugim razdobljem jer su trebali spakirati samo dvije sobe.
Bila je subota i inače bi Charles izašao sa svojim društvom ali okolnosti su bile druagačije. Ostao je kući, razmišljao je! Razmišljao je o Londonu. Kad su mu roditelji još uvijek bili živi nagovarao ih je da se presele u London! Smatrao je da u Londonu ima više mogućnosti za budućnost nego u Burdonu, no njegovi roditelji nikad nisu htjeli. Uvijek su govorili kako je u Burdonu zrak čišći, nebo plavlje, trava zelenija i voda bistrija. Prije je smatrao da su to sve gluposti, ali sada je nekako razumio o čemu su pričali. Nedostajat će mu sve ovo. Iako je išao prvo na probni rok u London, bio je uvjeren da će na kraju ipak ostati tamo i nastaviti život. Bojao se. Zapravo je bio prestravljen. Nije se bojao Londona, nego se bojao da će mu tamo biti bolje nego tu.
Pao je mrak i umor je savladao ukućane. Svi su zaspali.
Svanulo je jutro! Monica se za promjenu prva probudila i sišla je u prizemlje. Spremila si je doručak i taman kada je sjela jesti spustili su se Charles i Marcia.
- Dobro jutro! - reče Monica.
- Dobro jutro! - uzvrate u isto vrijeme Charles i Marcia, i sjednu za stol.
Neko vrijeme su svi tako sjedili u tišini i rasanjivali se. Tada Marcia prekine tišinu:
- Danas putujemo!
- MOLIM?! - reče Monica. - nismo li trebali sutra ići?
- Da, trebali smo, ali me jučer navečer kada ste zvao me je šef da mi kaže da sutra ujutro radim. Moramo danas otići. London je 5 sati vožnje udaljen.
- Ali putujemo navečer, zar ne? Putujemo navečer, teta Marcia. - pitala je molećivim glasom Monica.
- Bojim se da čemo morati krenuti već oko 2 popodne! - reče Marcia.
- Ooooo ne! Ja onda ne idem. Ne mogu tek tako otići. Nisam se s nikim pozdravila, nisam se pozdravila sa Sam. Ona mi neće oprostiti ako se ne javim prije odlaska. I nisam se još navikla na činjenicu da se selim.....- ostala je bez zraka i utonula još dublje u stolicu.
- Pa pozdravit ćeš se sa Sam. Tek je 8 sati! - umirivala ju je teta.
- Ona je kod bake Vraća se tek oko 4, ako ne i kasnije. Ne idem.
- Monnie..- molio ju je Charles. - ajde, daj! Znaš da se Sam neće ljutit! Uostalom, pozvat ćeš je u London! Daaaaj Monnie. I meni je teško! Moramo biti jaki! Napiši joj pismo i ostavi joj ga u sandučiću. Siguran sam da će razumjeti. Ajde! Ne duri se!
- Ne, ne želim! Ja nju hoću vidjet! Pa najbolje smo frendice i ti od mene očekuješ da samo tako odem. - jecala je Monnie.
- Da, to očekujem od tebe! Pa idemo u London, a ne na kraj svijeta! Zvat ćeš je, slat joj mailove i možete i chatat preko neta! Ona će te razumjeti! Znam da hoće! - pokušavao je Charles, ali bez previše uspjeha.
- Ti ništa ne razumiješ! Nije ni čudo što nemaš prijatelja! - odjuri u sobu.
Post je objavljen 27.06.2006. u 00:41 sati.