Pregled posta

Sejo Kalač u Zagrebu!!!!

Ak ste pročitali ovaj naslov i vidjeli sliku (koju sam jednostavno moral stavit), pa rekli sami sebi: „Koj kurac DayWalker brije?“, ne brinite. Nisam prolupal, nit sam počel slušat cajke. Drndam se jučer po tramvaju na putu za posel, slušalice u ušima, piče Pixiesi (treba se za koncert pripremit) i boli me kurac za celi svet. Zapravo je jedan od bitnih razloga zakaj sam si kupil mp3 player to kaj mi se ne da slušat raznoraznu ćirilicu koja dopire iz slušalica srednjoškolaca na putu u institucije znanja. Tak pojačana mjuza da bar 5 ljudi oko njih čuje kak neka sisata pevaljka pati jer ju je ostavio dragi što je „šacnula nekog saksofonistu“. Plikovlje mi izbija po čelu i to trenutno.

Furam se ja tak, čituckam plakate poljepljene po izlozima davno propalih obrta. Naljepnice „Zabranjeno plakatiranje“ su već odavno pokrivene hrpama najava za koncerte, pozivima na izložbe, vjerske seminare, prezentacije knjiga, prilika za nevjerojatnu zaradu u sekundi i pozivima zelenaša da baš kod njih uzmete par tisuća eura, pa, zbog povoljnih kamata, ostanete bez auta, kuće, okućnice, psa i prvorođenog muškog djeteta. Ugledam plakat za Pixiese, pa se nasmiješim. Karta mi je v žepu, bolju polovicu bum zel za rukicu i užival. Baš se veselim. I onda ga ugledam. Sejo Kalač (tko god da on bio) ima koncert u jednom poznatom zagrebačkom klubu, u kojem su nekad gostovala velika imena hrvatske i svjetske estrade. Al moš ga jebat. Danas klinci slušaju narodnjake. A treba od nečeg živit. Pa zato u naše klubove dolaze razni Seje i Hasani, Cece i Buba Mare, sve uz pratnju bendova opakih imena tipa Ljute papričice ili Minđuše.

Al zato dođeš u dotične klubove, platiš upad 50-ak kuna i udri. Lijepo slušaš glazbu koju voliš (bez obzira kolko meni ljubav prema narodnjacima bila neobjašnjiva) pijuckaš svoje piće (preskupo ko i svugdje) i boli te kurac. Ja se furam na nekog urbanog brijača, mislim da imam uho za dobru mjuzu, ponekad zastranim, kao i svatko od nas, volim poslušat i klape ili Tedija Spalata uživo, al ak bum otišel na bilo koji koncert koji mi fakat paše, moja karta bu u prosjeku 150 kuna, iako bu češće naginjala cifri prek 200 krvnih zrnaca. I nek se ja sad provedem dva-tri puta mjesečno.

Ono kaj me fakat živcira, je da narodnjaci piče iz svakog drugog birca u gradu i auta u prolazu. Ok, oćete slušat cajke, vaša stvar. Al kaj fakat morate spustit prozore na autu i nafrljit ko kreteni? Zakaj bi ja to moral slušat? Ne želim. Nabijem vas na kurac. U samom centru grada, kod Cibone, vikendom nemojte čekat tramvaj kod Tehničkog muzeja. Jer narodnjaci su tu, vrata su otvorena, casino je pored, sve je spremno. Jednu večer sam se tak vraćal odnekud, piči neki od Halida, Harisa ili sličnih, kad iz birca istrčava tip od kojih 20-ak godina, s pivom u ruci, klekne na prugu, raširi ruke i pjeva iz petnih žila. Ponijelo ga. A meni došlo da mu zavarim nogu u želudac. Naravno da nisam, ne bi tak nekaj napravil. Al priznajem, došlo mi.

Slušajte ljudi kaj god hoćete, boli me kurac. Al nemojte bit tolko naporni. Ja to ne želim slušat. Poštedite me toga. Bandiću, koj kurac radiš? Briješ o europskom Zagrebu, a grad se pretvara u orijentalnu mahalu. I još nekaj. Znam par klinaca koji briju na narodnjake. I nikad mi nije bilo jasno kak mogu slušat Thompsona i Škoru, al i Cecu, Dacu i Jacu. Po kojem ključu možeš brijat na hrvatstvo i ustaše, ali i na srpske narodnjake? Kriza identiteta?

Prije kriza mozga. Ili totalni nedostatak istog.


P.S. Hvala googleu kaj me upisivanjem imena i prezimena dotičnog umjenika uputil na site na kojemu se nalaze i neki opisi pjesama, pa sam za vas izdvojil slijedeće:

Opleti...



Post je objavljen 21.06.2006. u 10:26 sati.