Dolazim kući,mrtva umorna...
Penjem se po stepenicama,ulazim u sobu,bacam torbu...
Rušim sve sa ormara,liježem na krevet...
Okrenem se na trbuh,zabijem glavu u jastuk,ne mislim na ništa...
Okrenem se na leđa,zurim u strop,minute prolaze...
Tišina,mir,spokoj...I jedna tiha,neprimjetna suza...
Tako sam prokleto slaba...
Vrtim se u krug,neprestano...
Nema izlaza,nema pomaka,sve propada,sve ostaje na istom,ništa nije kako treba biti...
A ja se trudim,zbilja se trudim...
Ma šta lažem,ne trudim se uopće...
Čekam dan kad će sve biti savršeno...
Zašto ne dolazi?!
Idem...
Idem se odmoriti od svega,od sebe same...
Idem...
Ali samo nakratko,jer ne zaslužujem nikakav duži odmor...
Pustit ću mozak na pašu,razmisiliti(ili ne),a onda sam ponovo tu...
Jača nego ikad...
Post je objavljen 06.06.2006. u 08:48 sati.