Toliko sam se zanjela idejom da se nitko ne bi uistinu potrudio da me spasi kad bi recimo prerezala žile ili se pokušala objesiti trakom na roleti. Ne mogu ni zamisliti da bi ikome bilo dovoljno stalo da me održi na životu. A tada skužim, da bi im bil stalo samo zato jer se to tako radi. Ne bi se tu radilo o stvarnoj brizi. Primjerice, dok moj stari hini zabrinutost dok mi se neda ići u školu jer sam toliko konfuzna da ne bi mogla 7 sati sjediti u školi, nego je problem u tome što ja ne idem u školu, to što ću izostati s nastave i sl.
To bi bilo zbog želje da se ne mora živjeti s krivnjom, ružnim sanjarenjem i saznanjem da se dogodilo samoubojstvo, a nisi učinio ništa da to spriječiš. Kad jednom načinim samoubilački čin, tada će svi uistinu dojuriti jer moji problemi će tog trena napustiti područje teških, svakodnevnih sranja, i to će postati medicinska hitnost. Označit će me kao traumatizirani slučaj. Zašit će mi zapešča, učiniti sve kako bi me održali na životu. Zatim će brigu o meni preuzeti stručnjaci za mentalno zdravlje od neke od institucija.
Ali depresija traje dan za danom, nije vrsta od onih bolesti koja zaslužuje odvoz u bolnicu, nego mi dopušta da sjebana izluđujem sve oko sebe, dok svi oko mene izgledaju sve iscrpljenije. Moje se stanje ne smatra dovoljno akutnim da bi znali što činiti sa mnom, ali sam upravo toliko depresivna da sluđujem samu sebe.
Tako bi htjela da sve ovo prestane, da se opet vratim u normalu, ali ne mogu, kunem se da nad tim nemam nikakvu kontrolu. To je užasno. To je kao da mojim umonom vladaju demoni. I nitko mi ne vjeruje. Svi misle kako bi mi bilo bolje kad bi htjela da mi bude bolje. Ja više ne mogu biti ja. Ovo jesam ja i to je tako užasno.
Post je objavljen 23.04.2006. u 21:14 sati.