Marketing
Šetači pasa
Simpa
Jako volim životinje. Mačke, pse i sve ostale kućne ljubimce. Ta su mi bića toliko draga, jer ponekad imaju veću sposobnost od nekih ljudi pokazati bliskost. Kad dođem u Istru kod svojih, njihov se pas izbezumi od sreće. Nikad mi se nitko tako ne raduje i to svaki put. Skače, cvili, skviči i ne povlači se nikad prva.
Razumijem ljudsku potrebu za kućnim ljubimcem i to u stanu od par desetaka kvadrata, to je sve normalno, ali ako se radi o ogromnom psu, npr.ovčaru ili odraslom retriveru, onda mi je žao pasa. Stojim tako danas na svom balkonu i gledam "malu" iz tri zgrade dalje, šeta neku mrgu nepozante mi pasmine i to na kratkom povodcu...
Da pojasnim: naša je zgrada dugačka, u nizu još nekoliko istih zgrada, ispred je ulica, a iza je kamenjar-vrtovi i livada gdje ljudi baš ne šetaju, jer je dalje zaobilaznica i bučno je. Ispred zgrade ima nekoliko manjih zelenih površina gdje se igraju djeca i zastaju poznanici iz starog kvarta. Vratimo se na onu "malu": e ne bi ta otišla iza zgrade pa u brdo malo pustiti da se taj jadan pas istrči, pa i da sama protegne noge... ona ga čvrsto drži uz sebe i jadniku ne preostaje drugo nego da se "iskrca" na to malo trave dva metra od našeg ulaza i vrati natrag doma u par kvadrata prostora. Viknem ja njoj s balkona neka pokupi tu smrdljivu hrpu, i da odvede psa iza zgrade, jer se tu ipak igraju djeca i da nije u redu. Gleda ona , onako, kroz mene i ode. Hrpa je, naravno, ostala.
Nisam više ni bijesna. Nekad bi grmila na takve stvari, ali danas vidim da nema ništa od toga. Ako zaista voliš to stvorenje, ne možeš mu ne posvetiti dužno vrijeme svaki dan. Pa koji ti je gušt na pet minuta izaći s psom, dopustiti mu da se isprazni pred tuđim ulazom i vratiti se doma. A tek o tom velikom četveronožnom jadniku, da i ne govorim. Kad ih uzmu k sebi svi su mali, slatke medene bebe, a ne raspitaju se kako će ta mala lajava beba izgledati i što će tražiti za godinu dana...
Post je objavljen 27.03.2006. u 19:16 sati.