Pregled posta

PRIČA TREĆA: "Ti dovoljno mlada, ja dovoljno lud..."

Dino Merlin je hrapavim glasom pjevao svoju «Mjesečinu»… On je stajao s druge strane stola i upravo mi pružao još jednu juice- vodku… A ja sam namjestila najodlučniji izraz lica i rekla da neću… Stavio je čašu ispred mene i namignuo mi… Živcirala me ta samouvjerenost u njegovom pogledu… i ovaj sam put odlučila da neću popustiti i ponovo pasti na njega… Eh, da… Ostala mi je samo odluka da ću ovaj put izdržati jer sam ovo drugo odavno prekršila… Davno sam pala na njega… I samo je moja sreća bila ta što živimo 300 km jedno od drugoga i što ga nisam vidjela već 3 mjeseca… Samo sam zbog toga uspjela održavati kakvu takvu obranu pred onim što je imao… i što me toliko privlačilo njemu…
Ali rekla sam «Ne!»… iako se sa svakom novom kapljicom alkohola, sa svakim novim značajnim pogledom to «Ne!» opasno približavalo onoj točki kada bezuvjetno i nepovratno prelazi u «Da!»… Ionako to «Ne!» njemu nikada nije previše značilo… Uvijek je na neki čudan, gotovo čaroban… zasigurno nelegalan način pronalazio put da svako moje «Ne!» pretvori u «Da!»… Ali ovaj puta sam stvarno odlučila… baš onako čvrsto… da će mu ovaj put trebati više od čarolije da me dobije…
A on me gledao i pjevao «…. Ti dovoljno mlada, ja dovoljno lud…»… I nisam mogla odvratiti pogled… Bio je tako u pravu…
Bila sam dovoljno mlada… i on sigurno dovoljno lud… i više nego dovoljno…
Baš onoliko koliko je trebalo da u najkraćem vremenskom roku totalno izgubim glavu za njim…
U milimetar dovoljno da shvatim da mu nikada ne smijem pokazati kako djeluje na mene…
I zato sam govorila «Ne!» iako sam znala da će moja snaga volje uskoro otkazati svoju poslušnost… Jer je tako uvijek bilo u njegovoj blizini…
Nekako bi se sve moje moralne vrijednosti, sve odluke, obećanja i razlozi učinili tako nevažnima kada bi ih usporedila sa onime sam osjećala dok sam bila s njim… Ludilo, opsesija, bolesna privlačnost, beskrajna sloboda…
Da, možda me upravo ovo zadnje i najviše privuklo… On je bio upravo ta sloboda u onom njenom najekstremnijem obliku… S njim kao da nisu postojale nikakve granice… Zakoni su bili tako nevažni da je način na koji ih je kršio bio tako prihvatljiv… Brzina je bila tako relativna da je bilo svejedno vozi li 50 ili 200 na sat… Privlačnost toliko jaka da ju nismo mogli skrivati… a ja… Bila sam manje slobodna nego ikada u životu… Jer je toliko utjecao na mene da sam skoro zaboravila ono što mi je najbolje išlo – misliti svojom glavom… Ali svejedno sam osjećala da sam se toliko odvojila od razuma da to mora biti sloboda… I čak sam u par trenutaka najvećeg ludila poželjela da me potpuno veže za sebe… da me zarobi… Jer sam se osjećala toliko ovisnom o osjećaju koji me preplavljivao dok sam bila s njim da sam poželjela tako ostati zauvijek… Ali, da… Bili su to samo trenutci najvećeg ludila… Oni kada sam se probudila u njegovom naručju… Kada me prvi put poljubio… Oni kada je čitao svaku moju misao bez da sam izgovorila riječ…
Ali svako ludilo jednom mora proći… Svako hodanje po oblacima i trčanje za zvijezdama i slobodom jednom završava tamo gdje je i počelo… Čvrsto na Zemlji…
Ponekad se spustiš polako… stepenicu po stepenicu… skupa sa razočaranjima…
Ponekad se oblačić nenadano probuši pa tresneš svom snagom o hladni gradski beton…
A ponekad ostaneš zarobljen negdje između iluzije i stvarnosti jer je ta iluzija bila jedna od najboljih stvari koja ti se dogodila pa se još držiš onim malim prstom za nju iako visiš nad provalijom stvarnosti…
I to se dogodilo meni… U mojim je očima od sebe prvo napravio jedan mit… Stvorio je legendu o sebi gotovo prije nego što sam ga upoznala… Sjećam se da sam sjedila sa frendicom koja mi je pričala da me mora upoznati s jednim dečkom… «Ma on ti je lud totalno… Da vidiš kako taj vozi, ja više nikada neću s njim u auto… A jesam ti pričala što je napravio onda zbog one svoje bivše?»… I dok je ona pričala o njemu zaista mi nije bilo do ničega osim do dobre zabave… Upoznavanje sa nekim ufuranim frajerom koji više od svega voli svoj auto i koji je skoro ubio čovjeka zbog svoje bivše cure bilo je zadnje što mi je bilo u planu te večeri… «Ima takvih kao što je on na bacanje… I svi oni misle da su nešto posebno», mislila sam… A onda je on ušetao… I sjeo se kraj nas bez pitanja… Pružio mi ruku i predstavio se te nastavio pričati s frendom ne obraćajući ni najmanje pažnju na moju slatku minicu… Pogledao me par puta onako ispod oka… Bahato… kao da me procjenjuje… Kao da želi otkriti krije li se u meni nešto više od praznoglave plavuše sa dobrim nogama… I ja sam mu odvratila pogled… Bahato, umišljeno i prezirno… Jer ga nisam niti poznavala, ali osjećala sam da među nama postoji neka napetost… I on me neopisivo živcirao, a da ni sama nisam znala zašto…
Jesam li već tada shvatila da gledam svoj odraz u ogledalu? Da pred sobom imam dečka koji igra istu igru kao ja… Koji glumi nepobjedivost i gradi legendu o sebi da bi sakrio slomljeno srce… Mislim da jesam… onako podsvijesno… I mislim da me upravo to nerviralo… Što sam shvatila da on neće biti još jedan od onih koji će prozujati kroz moj život u jednoj večeri…
Možda sam već tada znala da će me on odvesti do krajnje granice zakona… slobode… privlačnosti… morala… I da ću mu ja to dopustiti…
I kada se pod ručnom okrenuo ispred onog birca znala sam da sve ono što su mi pričali o njemu nije napuhano… Da se taj dečko zaista igra sa životom… sa zakonom… sa curama… na jedan tako neodoljiv način… I poželjele sam se poigrati s njime…
Nisam znala koliko će daleko ta igra otići…
Nisam znala da smo toliko slični da će ta igra i mene i njega odvesti tako daleko da više nećemo moći predvidjeti što će onaj drugi napraviti u sljedećem trenutku…
Igrajući se povuci-potegni stvorili smo od nečega što je trebalo biti jednovečernje barenje neku totalno nepredvidivu igru…
Pokušavajući ga pročitati dopustila sam mu da zaviri dublje u moju dušu nego što je to uspio itko prije njega… Možda sam jednostavno bila nepažljiva… Ili je možda on jednostavno samo prepoznao znakove svojih nemira u mom namještenom osmjehu… Znao je da volim drugoga… Mislim da je to shvatio od prvog trena… Pročitao je u mojim očima čitavu moju ljubavnu priču bez da sam rekla riječ… A ja… Znala sam da voli drugu… Svi su mi to rekli… Svi su to znali iako je on poricao… Ja sam znala jer mu je pisalo u pogledu… Odavao se sitnicama… detaljima… Koje može pročitati samo onaj kome je taj osjećaj poznat…
I tako smo nas dvoje potpisali neki prešutni sporazum o međusobnom razumijevanju… U to naše navlačenje, barenje, međusobno provociranje uvukli smo jednu dozu iskrenosti zbog koje sam još više izgubila glavu… I znala sam da je 300 km daleko od mene… Znala sam da mi neće odgovoriti na poruku kad mu pošaljem samo zato da me iznervira… Znala sam da ću ponovo završiti s njim čim se nađemo jedno blizu drugoga… Ali nisam znala koliko ću pogaziti svoj ponos i vrijednosti zbog toga što smo imali…
Jesam li trebala dopustiti da me ponovo poljubi?
Jesam li trebala uči s njim u auto iako sam znala da voli brzinu više od ičega… da postoji velika mogućnost da iz tog auta više ne izađem?
Jesam li trebala ostati s njim kad je izvadio onu «čarobnu» vrećicu i pitao me dal želim probati?
Nisam… Nisam trebala… Ali jesam…
Znala sam da je nadrogiran… i da ga u tom trenutku traži policija jer je jednom policajcu upravo poklonio šaku u glavu… Njegovi frendovi su mi govorili da se maknem od njega jer je stvarno prešao granicu… Znala sam da je do prije dva mjeseca bio na uvjetnoj…
U roku od pet minuta trebao se izgubiti iz centra grada… Sjeo je u auto i pitao me «Ideš sa mnom?»… Stajala sam ispred suvozačevih vrata, pripremala se reći «Ne!»,a jedino što sam uspjela bilo je samo izreći na glas ono što sam tada mislila «E, ovo stvarno nije pametno… Gle, stvarno ne smijem to napraviti…»… Još me jednom pogledao… toliko uvjerljivo… kao da je govorio «Znaš da to želiš» i pitao «Ideš il ne?»…
U trenutku kada sam ušla u taj auto dopustila sam da me uvuče u svoju igru do kraja… I provela sam jednu od najboljih noći u životu… Uživala sam u činjenici da je sve to toliko krivo i zabranjeno… A onda je on izvukao iz džepa «čarobnu» vrećicu s bijelim prahom…
Crveno svijetlo za upozorenje se upalilo… Rekla sam da spremi to sranje inače ću ja ovaj čas izaći van… Rekao je da su mi vrata otvorena… I tada sam bacila u blato sav svoj ponos…
Zaista mi je došlo da plačem… zbog njega… zbog sebe… zbog svega…
Pogledala sam ga u oči i rekla… «Ti si tako dobar dečko i bez toga… Šta to tebi treba u životu?»… Nije znao što da kaže… I onda je spremio tu prokletu vrećicu u džep i upalio auto… Oboje smo znali da je to to… Da je onaj oblačić upravo probušen… Da je naša savršena noć upravo završila…
Bilo je još ponekih zvjezdanih trenutaka… Bilo je puno više okrutnog spuštanja na Zemlju…
Ali nekako me ništa što bi saznala o njemu i ništa što bi on napravio nije moglo natjerati da stvorim loše mišljenje o njemu… Da jednom zauvijek kažem «Dosta!», skinem mu njegov samozadovoljni osmijeh sa lica i napravim ono što bih trebala…
Da…
Ovaj put sam zaista bila odlučila reći mu «Ne!»… A negdje duboko u sebi željela sam da pronađe način da ponovo to «Ne!» pretvori u «Da!»… Umjesto toga našao je samo još jedan način da me razočara… Da me toliko povrijedi, a da ustvari niti on sam nije kriv za to…
Negdje u žaru svađe, međusobnog objašnjavanja i okrivljavanja zastao je i rekao «Koliko je prošlo? Sedam mjeseci?»… Zbunjeno sam ga pogledala i upitala «Odkad smo se upoznali?»…
«Ne, odkad si prekinula s njim. Aha, ne moraš ti meni ništa govorit… Jebe te to još uvijek… I možeš ti bit pametna kolko hoćeš, držat se svojih principa i bit čvrsta u glavi, al znaš, jedino to još i imaš… To kaj još nisi pukla u glavi… Al ak tak nastaviš to će ti se i dogodit… Vjeruj mi, ja znam…»
Poludjela sam… Nisam mogla vjerovati da to radi… Da me namjerno gađa u jedinu slabu točku koju je mogao pronaći…
I prvi je puta izgovorio neke stvari… Koje su trebale biti prešućene… Iako su možda bile istinite…
«Eto ostala ti je još ta pametna glavica, sve ostalo ti je slomljeno… I sad reci da nije?»
«Nemaš ti pojma o meni i o mom životu… I mislim da tu završava ovaj razgovor…», bahato sam odgovorila i okrenula mu leđa…
Povukao me za ruku i upitno pogledao… «Ajde, idemo negdje skupa… Molim te, neću te taknut… Samo želim da to riješimo… Daj molim te…»
Ovaj put nisam popustila… Otišao je predaleko da bih mu mogla oprostiti samo tako… Ali ipak nisam mogla izvući svoju ruku iz njegove… «Ne mogu, moram ići… Imaš još točno dvije minute i nakon toga tko zna dal ćeš me uopće više vidjeti… Ja sutra ujutro idem…», rekla sam čekajući njegovo famozno objašnjenje…
A on me poljubio…



I tada… u tom trenutku uhvaćenom u vremenu… vidjela sam sve jasno… Bez ikakvih sumaglica, zastora i laži… Vidjela sam onih 300 km koji su nas dijelili… sve njegove neodgovorene poruke… onaj gram kokaina…
Na njegovim sam usnama u tom malom djeliću sekunde ponovo proživjela zadnje dvije godine svog života… Trenutak kada sam upoznala svog bivšeg dečka… Naš prvi poljubac… sve naše svađe… Sve moje laži… Spoznaju da on više nije moj…
Prošlo mi je pred očima ono njegovo okretanje pod ručnom… sve noći koje smo proveli skupa… i onda sam vidjela sve potpuno jasno…
Negdje u tom trenutku uhvaćenom u vremenu postojali smo samo nas dvoje… Ali samo u tom trenutku…
Osim bezbrojnih kilometara dijelilo nas je mnogo više… Dijelila nas je stvarnost… U kojoj smo on i ja pripadali potpuno različitim svjetovima… U kojoj smo i on i ja potpuno pripadali drugim osobama…
I tada, nakon tog kratkog djelića sekunde, naglo sam odmaknula svoje usne od njegovih… «Vrijeme je isteklo.», rekla sam ne gledajući ga u oči… Istrgnula sam svoju ruku iz njegove i otišla… Nisam se okretala… Nisam još jednom željele pogledati ono što je on zaista predstavljao… Moju stvarnost… Na jedan način moju prošlost… Nekako čak i moju budućnost…
Vidjela sam ono što bih mogla postati ako se na vrijeme ne trgnem… Vidjela sam čovjeka koji živi od prošlosti… i uništava svoju budućnost…
I da… sviđa mi se nenormalno… Predstavlja sve ono loše što ti život može donijeti… On je jednostavno ON… Momak na lošem glasu u tom gradu…
I da… znam sve razloge zbog kojih bi trebala pobjeći od njega… jer ipak sam ja «Mamina princeza»…
Jesam li sada pametnija?
Mislim da nisam…
Postoji li opravdanje za sve ono što se dogodilo među nama?
Mislim da ne postoji…
Ali…
Bila je to samo jedna luda noć… Dobro, možda malo više njih…
On je bio samo jedan zločesti dečko obavijen velom opasnosti i tajni… sa prošlošću koja ga je proganjala i maskom nedodirljivosti…
Ja samo jedna pametna cura sa svijetlom budućnosti… sa slomljenim srcem i lažnim osmjehom…
Oboje preponosni da bismo priznali ono što jesmo…
A možda se i varam…
Možda sam ja jednostavno bila dovoljno mlada… a on dovoljno lud… I više nego dovoljno…



Post je objavljen 26.03.2006. u 15:27 sati.