Danas sam s dragim opet bila u bolnici. On je opet imao “procedure” – ovaj put onu s druge strane. Sve je prošlo bez problema, rezultati su okey, a on sad spava pod uticajem svih onih dobrih drugs koje su mu dali.
Dolazim ja da ga vidim i da mu pravim društvo prije nego što ga odvedu u operacionu salu. On je u bolnickoj haljini, zamotan u neku deku, leži na krevetu – kao pravi bolesnik. Sjednem kraj njega, pričamo, zezamo se, ja ga bockam, golicam – koristim priliku jer mi ne moze pobjeći.
- Vidi kako ovdje nigdje nema prozora – kažem ja njemu.
- Pa šta ce ti prozori – odgovara on.
- Bilo bi manje depresivno da imaju prozori, da mozeš da gledaš na polje.
- Ma, to bi bilo više depresevno.
- Kako to? – pitam ga zbunjena.
- Pa pogledaš na polje, vidiš sve one ljudi koji nisu u bolnici…
- Aaa, pa ti onda bude još gore jer ti jesi u bolnici! Kontam sad.
- A ovako je kao u nekom sci-fi filmu, zagrađen si među zidove…
- I onda ti dođu mali aliens da te bockaju i istražuju – zezam ga.
- Ma, meni je već došao alien ovdje kraj mene – kaže on.
- ??? - I onda skontam šta je rekao – Nisam ja alien! – kazem k’o fol ljutito i bocnem ga prstom u ruku.
I onda se obadvoje počnemo smijati.
Post je objavljen 11.02.2006. u 00:50 sati.