Volim te, ne volim te, volim te, ne volim te, volim te, ne volim te, volim te, ne volim te.
Imao si pravo, nisi mi to nikada rekao, iako si znao da ću shvatiti koliko si mi značio, koliko si bio lijep, koliko vrijedan. Bila sam glupa, gledala sam samo ono što ne treba. Gledala sam ljude i sebe, ne tebe.
Glupa.glupa.glupa.glupa.glupa.glupaglupaglupa. jesam li sada pametnija-ne.
Ti si bio ono što mi je trebalo. Moj recept za život, kada ga nema. Mislila sam da mi je sve u rukama kada sam te pustila, pozdravila.
Teret.teret.teret.teret.teret.teret.. još si tu, nisi nikada nestao, a ja sam mislila da sam bezosjećajna, kako bi samo lakše bilo da jesam. Sada bi mi bilo lakše.
Sve se vraća. To svi kažu, i nisi mi naplatio ti nego život, to isto svi kažu. Riječi. Udarac je ono što osjetiš kada shvatiš da si odbacio nešto što ti je moglo donijeti sve što ti treba. Samo onako, lako, prelako.
Imam li ja pravo glasa više? Ne. Zašto govorim? Pa šutnja je ono što sam ja odabrala, a sada nešto tražim. Ovo je sve glupo jer se ne mogu izraziti, ne dolaze mi riječi, samo suze.
Samo se vraćašvraćašvraćaš. Kada si bio tu te nisam osjećala. Sada kada te nema osjećam prazninu. Valjda je to zbog moje indiferencije prema sreći, sve što osjećam je samo tuga, tugatugatuga.
Kada racionalno razmišljam, dobro sam napravila. Kada razmišljam srcem-počinila sam suicid.
Volim te volim te volim te volim te volim te volim te.
Znam da mi se nećeš vratiti i ovo nije zov. Nisi mi nikad nanio patnju, osim sada.
Post je objavljen 25.11.2005. u 22:42 sati.