Zvuk budilice.
Još jedan dan u nizu.
Toliko nada položenih u ovu jesen.
Mislila sam, ponovo ću zagrliti ljubav.
A ona mi je pobjegla iz ruku.
I sada spava na nečijim tuđim jastucima.
A ja se budim sama.
S uzdahom.
Naizgled bez razloga.
Ali s razlogom sakrivenim duboko u meni.
Bez jeke. Bez cilja.
Bez daha koji donosi mir.
I spokoj. Sa suzom.
Uvijek spremnom da krene niz obraz.
I još niže.
Na jastuk.
S mirisom moje kose.
Tamo gdje sanjam s prazninom.
Koja šuti između nas…
Post je objavljen 09.11.2005. u 13:36 sati.