Odjek njenih reči je još lebdeo u stanu. Tumarao sam zbunjen, ošamućen (lightheaded). Prošao sam ispred ogledala u predsoblju i ušao u kupatilo. Pogled mi je prelazio preko pločica. Pastelno plava, sivkasto plava i krem bela. Slučajno poređano, po preciznom planu zbog kog je keramičar ludeo pre dve godine.
Odjednom mi je na pamet palo – neka druga žena će ovde živeti sa mnom. Da li će je ove pločice podsećati na moju prošlost? Hoće li joj smetati? Da li će mi verovati? Da li će uvek kad tu uđe razmišljati kako sam sa nekom drugom birao boje?
Uvek kada je bilo teško, branio bih se tako što bih zamislio nešto, neki cilj, zgrabio, i išao ka njemu. Tako i tada pomislih – ima nade za mene, kad mi u ovom trenutku takve stvari padaju na pamet. Izvući ću se.
Ali teški dani su tek dolazili.
Zatamnjenje. Kao u nemim filmovima, na crnoj podlozi belim slovima ispisano: Hard times were yet to come.
Svetlo u kupatilu je isto, kamera prolazi istim putem kao u prethodnom kadru. Duž kade, pa na suprotni zid gde je lavabo i ormarić. Dovoljno sporo da se primeti da na kadi ima svega par bočica, da je u čaši na ormariću jedna četkica. Kadar se širi, kamera izlazi iz kupatila i prolazi preko zida u predsoblju. Na njemu bodu oči rupe od šrafova, farba je malo svetlija na mestu gde je bilo pričvršćeno ogledalo.
Post je objavljen 07.10.2005. u 23:30 sati.