Evo već neko vrijeme pokušavam napisati blog koji će privući još neviđenu pažnju i priskrbiti mi titulu najblogera,ali ne ide.Stoga ću se poslužiti s najjačim ako ne i najjačijim oružjem privlačenja pažnje i sjebavanje mogućnosti za osvajanje titule-kukavicom.
Kao što dobro znate,ako i ne znate sigurno da će te teško sad nešto naučit,kukavica je disciplina koja se razvija godinama.Počinje s početkom našeg života,a završava s krajem.
Onaj trenutak majčinske sebičnosti koji je primorava da na nas rodi ne može drugačije završit neko plačem i urlikanjem. Da sam onda znao štogod reći,sigurno bi sočno opsovao.
Taj prvi urlik vremenom počinjemo artikulirati u razne vrste plačeva i grimasa a sve zbog jednog jednostavnog razloga-HOĆU….Osim toga ne vidim niti jednog razloga zašto bi trebalo biti nekako drugovačije.
Vremenom najbliži oguglaju, na do tad plodonosne decibele, i prisiljavaju te na razvoj nekih novih vještina s tim da se starih ne rješavaš automatizmom,nego ih lijepo,za zlu ne trebalo,zapamtiš.
Sad kad o tome razmišljam dolazim do zaljučka da sam se odrekao vlastite mi sreće onog trenutka kad sam se prestao drat i urlikat. Da sam bio samo malo uporniji mogao sam tu lijepu naviku zadržati do danas i ,brate, ako ne ide milom ide silom. Pa ko može podnijet lelek odraslog konja.Škola,faks,posao,ribe. Na to sigurno padaju i neplavuše?!
Ali ne! Pametnjaković nije ni znao što je razvoj, a počeo se razvijat. I umjesto da se dere;kao bit će dobar pa onda i drugi dobri prema njemu i tako to.
Ali ne zaboravlja se majka svih vještina.
Ako je valjalo prije»JA BI BAAANAANA!»,valjat će opet samo treba naći pravu formu kojom ćeš doći do cilja.
Tu treba naglasiti da postoje dva osnovna modela:
1. krivi su drugi
2. krivi se okolnosti(sudbina)
i jedan princip:
2. ne kukaj sam
Ova materija je čak i za mene,budućeg najblogera kojeg još nisu prepoznali, preširoka pa ću navesti samo nekoliko primjera:
-u nekim debelim knjigama naišao sam na termin»nakukavanje»,metoda koja se koristi kod kartanja sve dok te»ne krene karta»
-kukanje da je težak ispit,sve dok ga ne položiž
-mala je plaća,sve dok se ne poveča
-nešto bi prcko,sve dok ne prckaš
-nešto bi reko,sve dok ne zaboraviš(nisam siguran da li se ovo tu računa)
-
-
I tako dalje, a i bitno je kad nešto i ostvariš da i dalje nisi zadovoljan.
Nadam se da me razumijete.Nije bilo lako,te najdi pravu riječ,te više njia,pa napravi od toga rečenicu.Sve sam ovo sam napisao i niko mi nije pomogao,a i bio sam i gladan.Pušilo mi se pa sam morao zapalit cigaretu.Ko zna hoću li ikad postati najbloger.Ko zna hoće li uredništvo ovo odobriti.Ja bi ovo postiro,a nije pet sati.
Ne znam kako je vama,ali meni nije lako.
hija
Post je objavljen 03.10.2005. u 15:55 sati.