Upravo sam stigla na posal. Čeka me ludnica danas, ali evo prvo da nešto napravim i za svoju dušu. Jutros je sat zvonija i zvonija i zvonija, a meni se nikako nije izlazilo iz kreveta.
Normalno kad me uvečer ni puškom nitko ne može odvuć u krevet. Jučer sam bila u knjižnici i dovukla kući knjiga i odmah je uslijedio maraton čitanja nakon šta su djeca zaspala.
Čitam knjigu Robina Cooka mislim da se zove napadaji. Obožavam njegove knjige i kad počnem čitat onda ne znam ostavit , a ujutro se treba dignit u 6 i nešto , dignit malenoga , obuć za u jaslice , dat mu nešto pojest , odvest ga do jaslica i tek onda na posal. Hvala Bogu pa imam prekrasnog šefa koji ne gleda u koliko sati dolazim i u koliko odlazim već kaže da je jedino bitno da je posal napravljen . Ali mene svejedno peče savjest ako dolazim kasnije nego šta ja mislim da bi trebala ili ako idem ranije . Valjda su to stare navike kad mi se u staroj firmi svaki minut gleda . Toliko za sada , idem se uvatit u koštac sa brdom papira oko sebe.
Post je objavljen 08.12.2004. u 08:36 sati.