nedjelja, 02.09.2007.
halo? halo? haaaaaaaalo?
no.149
Ja i Dina jednom davno u kinu i veliki Colin Farrel na filmskom platnu.
Joel Shumacher stvorio je situaciju koja traje i traje u jednom malom prostoru.
Ta govornica postaje njegova četiri zida zatvorenosti u kojoj živi.
Mi zatvoreni skupa sa njim počinjemo osječati tu crvenu točkicu na našim čelima.
U jednom trenu počneš preispitivati sebe.
A većina nas hoda napuhano kao taj Stu u filmu.
JA, ja, ja, ja i JA.
Dosta o meni sad ću o sebi.
Naš idol je lik koji obožava Batmana sa onog foršpana.
Dosta o mom autu sad ćemo malo o meni.
Kad smo stali i osvrnuli se, sami od sebe, oko sebe.
I zapitali se treba li nas netko.
Nabili smo mp3 u uho i šećemo svijetom izolirani od njega.
Samozadovoljni, gluhi za ostale.
Al sad te imam na nišanu i sad ćeš slušati.
I reći ću ti kakav si i TI ĆEŠ SLUŠATI.
I reći ćeš drugima kakav si zaista.
I nećeš lagati.
Reči ćeš im SEBE.
Bez maski, i bez ičega.
Sami to nikad ne bi napravili.
Treba nam cijev uperena u glavu da bacimo laž.
Super smo si ovakvi lažni.
Kak sam si super ovakva.
Laž, laž, laž, laž, laž, laž, laž.
Al odnedavno sam i ja u govornici.
Ima me na nišanu.
I ja govorim istinu.
Istina će me osloboditi.
Joel Shumacher to zna. Snimio je istinu na djelu.
Želim da nas sve potrpaju u telefonske govornice i upere nam laser u sljepoočnice.
Za naše dobro.
Istina će nas osloboditi.
Halo?
Halo?
Haaaaaaaalo?
Kao što kaže, kad zvoni, jednostavno se moraš javiti.