ponedjeljak, 30.07.2007.
Šime na kvadrat
no.125
Šime no.1
Frajerčić klikne sa vrha zvonika ili odkud već: Hej ljudi, vratija se Šime!
I misto poludi.
Divojke se zarumene.
Muving razmjera povratničkog koncerta Mate MIše Kovača.
Jesam li spomenula da se divojke zarumenile?
Mornari naprave špalir veslima.
Ja na rubu stolice.
Očekujem uprizorenje Eduarda Verasteguia sa rastrganom morskom nemani u zubima.
Vesla se rastvore.
A tamo MORŽ!
Ekipa se onako frenetično radovala paru kljovica u prugastoj majici.
Zašto su divojke se rumenile?
Zato jer je donija frišku ribu.
Ajde dobro.
Hladni tuš i to.
Šime no.2
Antonio se napatio sa onom svojom; vruče mi je , hladno mi je, pa pokri se kad prolaziš kraj ljudi i te stvari.
A onda se neka jahta najvjerojatnije razlupala o neku hrid.
Svi pomrli osim Šimeta i njegove sponzoruše.
Ostali njih dvoje.
Šime se ispružija u onom pličaku, sav fin preplanuo...
.... a ova kenja da bi u hotel, pa solarij, pa jacuzzi pa nemam pojma kaj već nebi izmislila ...
A Šime slan u pličaku.
I damica poludi tek kad joj pruži pola litrice smeđe tekućine.
A kad ih spase.
Kad je vrate doma njenom uštogljenom Tomici koji je počasti svojim prisućem u krevetu eventualno na godišnjicu.
Kad joj dosade spa tretmani sa dozlaboga sex'in'the'city'wannabe dosadnim prijateljicama.
Kad joj izgori stražnjičica u solariju.
Kad ostane sama u jacuzziu a društvo joj budu jedino srednjovječni bankari i njihove debele cigare.
Sjetit će se ona svakog Bogom danog dana na otoku pod suncem i toplih večeri koje je propustila.
Kada je samo prigovarala i prigovarala.
A sve što je trebala.
Bio je Šime.