četvrtak, 14.06.2007.
posuđeno od Biljane Ćućko / kao da me ponešto napisala.
no.102
Svoje raspoloženje prepoznavala je po reakcijama ljudi koji su joj govorili da je večito smirena i nasmejana. Verovala je da je srećna osoba jer su joj govorili da je pametna, produhovljena i zrela za svojih dvadesetpet godina. Nakon tih komplimenata rekla bi sebi:
"Da, ja sam mudra i pravi altruist."
Bojala se samo jednog: da stane. Zato je žurila u san, žurila dok jede i dok se tušira (te se nikad nije kupala u kadi). Na nesreću, vremena je uvek bilo na pretek i pretilo je da se pojavi praznina u njenim planovima. No, na njenu sreću, bila je maštovita i uspevala je da dane popuni najrazličitijim aktivnostima.
Jednog popodneva (a znala je deset dana unapred da će tog popodneva slikati) sela je na tepih u svojoj sobi, a ispred nje bio je beli papir i tube s vedrim bojama. Sela je u miru, prekrstivši noge. Koncentrisala se i čekala inspiraciju. Dugo je čekala, a onda shvatila da ne radi ništa, sem što uzalud troši svoje vreme. I sad se dešavalo ono čega se bojala. Osetila je dosadu. Uznemirila se. Znala je da će se jednog dana sresti s tim, ma čim, i da od tada više neće biti ona stara.
"Neću biti ona stara? Ona ljubazna, mirna, vredna i produhovljena?"
Strah da bi te svoje osobine mogla izgubiti nagonio ju je da se ne odmara sve ove godine. Mada se ukočila od spoznaje da bi sebe mogla izgubiti, bila je dovoljno lukava da otera ovu misao pomoću male rutinske radnje. Skuvala je kafu i pozvala drugaricu da joj pravi društvo. I eto stare nje: isti pokreti, slične priče i grimase. Uzdahnula je sa olakšanjem, ali je ubrzo uzdahnula sa razočaranjem, primetivši da prema drugarici ne oseća ništa. Jedino je kafa imala poznati prijatni ukus. Ispratila je drugaricu i legla. Trudila se da zaspe i uspela u tome.
Sledeći dan bio je vrlo neuobičajen za nju. Učenje joj je bilo nekako odbojno i besmisleno, a fizičke vežbe radila je mehanički. Sve aktivnosti obavljala je kao i obično, ali bez svog karakterističnog osmeha.
Narednih dana primetila je da se drugačije odnosi prema ljudima. Znala je da im da odmerene, ali i cinične opaske. Smišljala je male pakosti ljudima koje nije cenila. Izgubila je svoje fine manire (grickala je usne i nokte i upadljivo gledala u muškarce), a kašnjenje joj postade loša navika. Krajem tih dana osetila bi grižu savesti, ali kao da nije imala kontrolu nad sobom. Najgori strah da će izgubiti sebe - desio se. Primetila je, štaviše, da je otišla u drugu krajnost. Postala je lenja, prosta, neodgovorna i zavidna. I nesrećna.
Zato je odlučila da ne izlazi iz kuće. Uzela je stari beli papir i počela da slika svoje razočarenje. Međutim, umesto da iz njenih pokreta proizađe autoportret jedne tužne i ružne osobe, ona je izgledala vedra, sa očima koje su se ljeskale i nestašnim smeškom na licu. Čitav njen lik na slici izražavao je strast za životom i radoznalost.
"Jesam li to ja?", pitala se. Devojka na slici nije odavala ni sveticu, ni zlicu, ni naivku, ni proračunatu osobu. Ta devojka očigledno je volela život, a pre svega sebe. Naša slikarka se nasmejala i pozavidela devojci sa slike. Shvatila je da želi da bude kao ta devojka.
Zatim se upitala:
"Kakva sam ja? Prava ja?"
Znala je da nije savršena, ali ni tako loša osoba. Nadala se da će doći do odgovora i osetiti se celovitom jednog dana.
A tada, jednog srećnog dana, sebe kakva jeste neće se stideti.
b.ć. - knjigomat