|
Ovih dana sam bio mnogo navezan na svoje prijatelje - ahbabe. Kako i ne bih kada su me moji dušmani bili školili sa sviju strana i da ne bi ahbaba, ode moja koža na pazar.
Ma šta da vam pričam u velikoj holuji i nevremenu, drvo se na drvo naslanja a insan na insana. Među svim insanima, najbolji su insani svoji ahbabi. Ahbabi su dragi moji oni ljudi koji ti u svako doba dana jel' noci, priteknu u pomoc, dali savjetom, novcem ili kakvom drugom pomoći, oni su uglavnom tu, da nam se nađu blizu i na dohvat naših ruku.
Neko će pomisliti da su ahbabi "kućni prijatelji", ja se ne bih složio s tom tezom. Jer, u bliskoj prošlosti u kućne prijatelje su bili ubrajani svi oni , doktori, šumari, policajci, pravnici, vatrogasci, učitelji, nastavnici, profesori, advokati, carinici i ostala bulumenta, sve te nabrojane kategorije tih zvaničnika su u nečije kuće mogli ući pozvani i nepozvani. Oni su bili ljudi za ono "ne daj Bože, zatrebati može ".
Sva ta nabrojana "bratija" je koristila sve blagodati svojih domaćina, čak se nije znalo da oprostite na izrazu ni koje kome šta, u tom lancu "kućnih prijatelja". Dešavale su se tragikomične situacije da "kućni prijatelj" zavede ženu svome domacinu i obrnuto.
Hele nejse, sto se tice naše teme, u islamu je najveci ahbab, dakle naš najveći prijatelj je Uzvišeni Allah, poslije je naša majka, pa nasšdobri babo i tako redom. Danas je malo pravih ahbaba - prijatelja.
Priča se da je jedan naš čovjek imao sina jedinca koji je bio u "najluđim" godinama i hvalio se svome babi, kako on eto ima sijaset prijatelja i često se pravdao svome ocu da bas zbog obaveza prema tim prijateljima, kasno dolazi kući.
Babo ko' babo, sina je savjetovao, koliko je mogao da se čuva loseg drustva jer prijatelj je sve dotle sa tobom, dok imas para (dok je para ima i drugara, nesta para nesta i drugara) ali sin je bio uporan u svojim tvrdnjama da je babu pregazilo vrijeme i da on ne pozna moderne tokove trendove i ne zna šta je to prijateljstvo i sve u tom stilu.
_Pa, dobro babo, koliko ti imaš prijatelja ?- upitace jednom sin. _Ma nemam puno, ustvari nemam niti jednog čitavog prijatelja, samo polovicu,- reci ce babo!
Čudio se sin svome ocu i nikako mu nije bilo jasno kako to da babo nema niti jednog cijelog prijatelja.
I tako je došlo vrijeme da babo iskuša svoga jedinca i da mu dokaže neke svoje tvrdnje, da su istina.
Kada se jedne noći sin vratio od svojih prijatelja iza pola noći, babo ga sačeka u dugim bijelim gaćama pred kućom, i tihim glasom mu kaže: "Sine , ne znam šta mi je bilo, noćas sam u samoodbrani ubio čovjeka, hajde svojim prijateljima i neka požure dok je noći da ukopamo ovoga mrtvaca."
Ode sin od vrata do vrata svojih prijatelja da im kaže sve što ih je njegov babo zamolio. Kad ono, jedan se razbolio, drugi je umoran, trećega boli glava, četvrti ne smije, peti neće, šesti ima hitan posao, sedmom neda otac, osmom... i tako se sin vratio sam pred svoga oca nemoćno krseći i stežući svoje ruke.
Kaže babo, eto sine vidio si svoje mnogobrojne prijatelje, hajde tu i tu i pozovi moga pola prijatelja, i kazi sve što sam ti ispričao. Ode sin tako na određenu adresu, kad tamo, izađe stariji čovjek u bijelim dugim gaćama, sve sasluša što mu je momak ispričao i kaže: " Hajde mome ahbabu, poselami ga i reci eto mene odmah, samo da se obučem".
Sin se vratio , ispričao babi sve što je čuo, kad, ne bi malo, eto ti i onoga "pola prijatelja". _Šta je ahbabu , gdje onaj mrtvi da ga ukopamo! Odu oni u ono gluho doba iza kuće, kad imas šta i vidjeti, domaćin je zaklao ovna, ogulio ga , naložio vatru i zove svoga ahbaba da ga peku na ražnju.
Malo ko danas ima ahbaba, ako ga neko kojim slučajem ima , neka ga dobro čuva i neka vrlo pazi na njegov hater, da ga ne daj Bože ne izgubi.
|
