Ono što se desilo zavidniku

Zavist je jedna rasplamtjela vatra koja najprije uništava onoga ko je posjeduje. Blago onima koji uspiju da se spasu od zla zavisti... Njeno ćoravo oko ni u kom slučaju ne moze podnijeti nimet koji se nalazi kod neke druge osobe. I prokleti šejtan je zbog zavisti uspio da saplete Adema a.s., da bude razlog njegovog izlaska iz Dzenneta.
Jednog dana jedan čovjek svrati kod vladara i, nakon što mu kaza riječi pune ilma i mudrosti, reče:
-Sultanu moj, ko tebi učini dobro ti mu uzvrati većim dobrom a ne učini ništa onome ko tebi učini loše. Zaista je tebi kao nagrada dovoljna njegova zloba.
Jedan zavidnik je čuo dobro čovjeka dok je kazivao ovo sultanu. Pomislivši da će ovaj čovjek ostvariti veoma lijep položaj kod sultana, poče osjećati zavist i nepodnošljivost prema njemu. Baš kao da ga je na stotine zmija ujedalo za srce:
-Kako je baš on mogao da se dopadne sultanu!
Jednog dana iskoristi priliku, izadje pred sultana i reče mu:
-Vladaru moj, ovaj čovjek govori da ti smrdi dah!
Vladar namršti obrve i upita ga:
-Od kuda znaš?
-Pogledaj kako če, kada ponovo dodje kod tebe, zatvoriti usta i nos...
-Dobro... Saznajmo to!
Zavidnik se okrenu i ode.
Otišao je, medjutim i smišljao jednu veoma opasnu igru... Na dan kada je onaj šisti šovjek trebao ići vladaru pozvao ga je sebi i najeo ga jelom koje je sadržalo bijeli luk. Kada su završili sa objedovanjem, on mu reče:
-O, čovječe, ni u kom slučaju se ne približavaj sultanu, da ga miris tvojih usta ne bi uznemirio!
Jadni čovjek nije znao za ovu podmuklu igru, pa, kao i obično, ode sultanu...
Sultan ga je htio provjeriti... Sada je za to bila prava prilika:
-Čovjece, pridji mi! - reče mu.
Čovjek se uhvati za usta i nos i priblizi se sultanu... Vladar samom sebi reče:
-Ah, jadna ti majka, dakle, onaj čovjek je govorio istinu!
Odmah uze olovku i papir, napisa nešto i reče:
-Hajde, odnesi ovo pismo tom komandantu!
Čovjek primi pismo i krenu. Dok je izlazio na kapiji srete zavidnika čije oči su neprestano kružile i koji ga je šejtanskom strašću gledao. Ugledao je sultanov ferman i upitao:
-Šta je to?
Čovjek mu, uvjeren da se radi o nagradi, odgovori:
-Pretpostavljam da mi je sultan poklonio nekoliko kuruša, pa idem da ih uzmem!
Zavidnik se usplahiri:
-Molim te, daj mi taj papir. Dozvoli mi da sa sultanovom nagradom otklonim jednu potrebu!
Čovjek čistog srca i nurli lica se nimalo ne usprotivi:
-Uzmi, kad već imaš potrebu za tim novcem!
Poletjevši poput vjetra, zavidnik sa papirom u ruci stiže kod dotičnog komandanta i reče mu:
-O, komandante! Ovo je sultanov ferman!... Uzmi ga i izvrši naredbu koja je u njemu!
Dok je prelazio očima po pismu, komandantovo lice se nabora. Sadržaj pisma je bio suprotan od onoga što se očekivalo. U njemu je stajalo sljedeće:
-Udari ovog čovjeka koji ti donese pismo, oguli mu kožu, napuni je slamom i pošalji mi je!
Komandantov glas poput nebesa zagrmi:
-Brzo, udavite ovog čovjeka i oderite ga!
Čemu se nadao, a šta je dobio?
Zavidnik poče zapomagati:
-Ja nisam vlasnik tog pisma, pusti me da ti dovedem pravog čovjeka!
Medjutim, vojnik ga nije slušao. Malo zatim zavidnik bi ubijen...
Sutradan, isti čovjek opet dodje kod vladara. Ovaj put vladar se iznenadi:
-O, čovječe, šta se desilo sa pismom koje sam ti dao jučer?
Dobri čovjek mu objasni sve što se desilo. Vladar ga upita:
-Ti kažeš da mi dah smrdi, je li to istina?
-Nije, moj sultane! Ni u kom slučaju niam rekao tako nešto!
-Zašto si onda zatvorio usta i nos kada si mi se približio?
-Tog dana, onaj čovjek me je pozvao i najeo me jelom sa bijelim lukom. Da ti ne bi zasmetao miris moga daha, ja sam zatvorio usta!
Na vladarevom licu pojavi se svjetlost:
-Pravo govoriš! Dodji sjedni! Onaj koji je počinio zlo platio je to svojom dušom... Ko god zasadi fidan zla neka se spremi da jede voće od vatre...

- 21:19 -

Komentari (2) - Isprintaj - #